Iz Glave
Niko na svetu ne zna bolje od mene šta je to iz glave i ko je taj Miroslav Miletić. Znam to bolje čak i od njega.
Znam to oduvek – pre prvog otkucaja srca, pre nego što se prvi put plačom i vriskom oglasio iz glave, kad su ga bespomoćnog izvadili iz dečijeg kreveca i izneli iz zapaljene barake, znam ga kad je uvijen u pelene ležao na babinom ćilimu, kad je sedeo pored Neretve, u hladu topola, sa tranzistorom u krilu, vozio prvi put bicikl.
Znam kad je prvi put u Trebinju seo u klupu drugog be odeljenja učiteljice Aide Volić, ušao u hladnu i zelenu Trebišnjicu i dobio večni ožiljak na peti, kad se nabio glavom na staklo u haustoru dok su se igrali kok – kok, kad smo zajedno gledali na prozoru hotela Leotar garderobu glumaca filma Vinetu, kad je jeo smokve u starom gradu, menjao sličice za svoj prvi album fudbalera.
Niko na svetu ne zna bolje od mene kako je jedne večeri u Kikindi povukao prvi dim cigare pa, bez duše, uplašen kao nikad do tada, pobegao kući i zavukao se pod krevet.
Niko sa njim, osim mene, nije pao kod silosa i slomio ruku, zalutao u ulicu Moše Pijade misleći da je to njegova Đure Đakovića, ušao na prvi čas petog razreda i seo na jedino sloobodno mesto, pored Njegoša Ilića.
Da, da, znam ga bolje od svih… znam sve škole, polaganja ispita iz matematike u Gimnaziji, prve ljubavi, stopiranja po morskoj obali, studiranje na Pravnom…
Jedino ja znam koji je i kako je nastao prvi tekst za novine, studentske “Poglede”. Ni on to ne zna. Mnogo toga ne zna taj Miroslav Miletić, taj kako kažu, fenomen iz glave.
A šta zaista zna taj Miroslav Miletić da vam kaže o sebi i uopšte o tome što svi zovu Iz glave? Ništa posebno. Evo, recimo, šta zna, šta pamti o sebi i šta je napisao o sebi – “Novinar, autor radio emisije “Iz glave”. U tri reči: radio talk show! Inače, rođen u Čapljini, 15. 03. 1961. Rastao je u naselju baraka, u dolini Neretve, par godina u Trebinju, par u Kikindi, a zatim se 1970. zaustavlja u Kragujevacu. Tu je (ni)je završio Pravni fakultet – prvi stepen.
Počeo je da piše u petoj – šestoj godini da bi već 1980. godine postao novinar. Jedan je od osnivača studentskog lista “Pogledi”, gde je radio kao urednik. Sarađivao sa raznim medijskim kućama u bivšoj SFRJ: Nezavisna Svetlost, Non, Omladinska Iskra, Start, Blic, Nedeljni Telegraf, Radio 9, Radio Kragujevac. Počeo je da zarađuje i zapostavlja fakultet.
1988. godine pokreće porodični, neovisni, underground magazin “Smrklost”. List ima menstrualnu periodiku izlaženja.
Do 1994. godine, kad odlazi pod lokalni medijski led, radi kao urednik kultnih radio emisija “Desetka” i “Radio Fak”. Tri godine kasnije vraća se na “oslobođeni” Radio Kragujevac, gde počinje da radi dve, sada već, kultne emisije, “Čavrljanje” i “Iz glave”.
Prvu je, zbog opasnosti da ga pojede, ugasio, neposredno posle ukidanja vanrednog stanja zbog ubistva Zorana Đinđića.
Ova druga, “Iz glave”, u julu mesecu 2015. godine se posle 18 godina emitovanja na Radio Kragujevcu “preselila” na Radio 9, a u julu 2016. godine na Radio 34. Tu je osim emisije “Iz glave” radio i emisiju “Kako ti kažeš”, sa suprugom Draganom.”
Ima još, ali uglavnom davi. Koga interesuje nek pročita ovde.
Mislim, o.k. sve je to tačno, ali suvoparno. Gde je taj talenat o kome se toliko priča? Nema ga. Dobro, pominje on “Iz glave” (i svašta još toliko nebitnog gde je bez veze gubio energiju, ja to znam najbolje), ali ko bi po ovome zaključio da je, neki tvrde, u pitanju ne samo radio emisija nego i fenomen. Alo, fenomen!
Znam i šta je jednom rekao:
Emisija Iz glave nastala je kao pobuna protiv represije koja je vladala devedesetih godina u Srbiji, naročito kada je reč o medijima. Stvorena namerno, kao što u jednom džinglu kaže da je „radijsko delo s predumišljajem“. Ali, predumišljaj je nastao spontano. Negde 1996. godine, u vreme kad nigde nisam mogao da radim, nigde da objavljujem tekstove, kad sam bio pod ledom jer „nisam bio dobar”, vlasnik Radija 9, Soni mi je dao leba u ruke i pustio da radim. Sedeo sam na vrh Gradskog doma, gledao u zgradu Opštine i Dom samoupravljača, gde su sedeli socijalisti. Bili su vlast u gradu i znao sam koliko bi Sonija moglo da košta to što me je pustio pred mikrofon. Poštovao sam taj njegov gest, nisam mlatio o politici direktno, nego sam uz muziku iz filma „Nemoguća misija“ pravio priče u kojima je imaginarni lik stalno menjao maske, postajući neko od poznatih likova iz politike. Nisam pominjao imena, nisam želeo Sonija da dovodim u neugodnu situaciju, ali ljudi su shvatali štos.
Posle godinu dana, kad se promenila gradska vlast, posle građanskih protesta, onih šerpi, lonaca i pištaljki, prešao sam na Radio Kragujevac. Vlada Božović i Nenad Janković su pravili drugi program Radio Kragujevca, ono što će kasnije biti Druga boja, zvali su me i ja sam im se pridružio. Imao sam dva uslova. Prvi, da radim jednu emisiju koja će biti kontakt program i zvaće se „Čavrljanje“, koja će nastaviti tradiciju upravo smenjenih novinara i ukinutih emisja. Inače sam sa njima“ratovao“ i ranije. Radio sam, pa su me izbacivali sa Radio Kragujevca, ali nisam im zamerao, barem su me naučili da radio može da svira i bez mene. Dakle bilo je malo zezanje, ali malo i bez zezanja. Drugi uslov je bio da radim emisiju u kojoj mogu da pričam šta hoću i kako hoću. Tada još nisam imao naziv emisije. „Iz glave“ je neko smislio. Ko, ne sećam se. Moguće Vlada, možda Neša, možda sam i ja, a možda je neko onako rekao, pa je tako ostalo.
Tako je počelo „proklizavanje kore velikog mozga“. Ovu doskočicu je smislio jedan od slušalaca koji se stalno predstavljao kao antikomunista. Upoznali smo se kasnije. Divan, kulturan čovek. Poklonio mi je svoju vizit kartu. Umesto zanimanja pisalo je – antikomunista. Desetak godina kasnije taj čovek je umro i tražio je da ga sahrane sa uključenim tranzistorom, kako bi i na onom svetu mogao da sluša „Iz glave“. Ja u stvari na onom svetu imam sve više i više vernih slušalaca, najdražih prijatelja, do čijeg mišljenja mi je stalo više nego do mišljenja nekih koji misle da su živi. Kad radim, neki put volim da zamišljam kako me slušaju, a neki put pričam kao da sede pored mene. Tad sam najbolji, jer to su najteži i najstrožiji slušaoci.
Videli ste kakav je taj Miletić, kad počne da priča ne zna da stane – ja to najbolje znam. A mogao je samo da kaže da je „Iz glave“, u stvari, sve što ste želeli da kažete, a niste imali gde da čujete. Jeste tačno da je emisija nastala kao pobuna protiv represije, koja je vladala devedesetih godina u Srbiji, pogotovu kada su u pitanju mediji, ali je važnije da se posle „petooktobarskih demokratskih promena“ pretvorila u dnevnik naših lutanja u novom vremenu. I to bi uz gotovo čevrt veka koliko je trajala emisije “Iz glave” već dalo barem slovo F od reči fenomen.
Ali, Miroslav Miletić koji se inače “formatirao” na tradiciji omladinskog novinarstva, kaže u tom ironičnom (sada već dosadnom) fazonu i ovo:
Ako ćemo stručnim terminima, teorija radijskog izražavanja beleži ovu emisiju kao dva do tri sata kvalitetno – nekvalitenog programa, konkludentno lapidarnu paušalnost u njenoj punoj realnosti. U prevodu na srpski to bi bilo: džvanj – džvunj, mrtva voda – ladno more, muda – sarme, malo ovo – malo ono, tri ti guram, dva ti vadim, čik pogodi šta ti radim.
Klasičan oblik bežanja od odgovornosti za sve ono što je pričao, umanjivanje značaja, izbegavanje tereta reči fenomen…
Ali teško da će pobeći. Jer osim mene, o Miletiću i o “tome” što zovu “Iz glave” zna nešto i veštačka inteligencija.
Kad pitaš ChatGPT – Šta znaš o Mići Turčinu? dobiješ odgvor da se radi o kriminalcu, viđenijem naravno, ubijenom – na maju veliku žalos – još 2000. godine. Pogledajte sliku.
Mada ni ta veštačka inteligencija nije sigurna. Pre će biti da je, jadna, zbunjena i sva pogubljena. Svađa se sama sa sobom – kao što je to i tradicija glasnog unutrašnjeg dijaloga emisije “Iz glave”. Evo i druge slike.
Ali, ako pitate malo drugačije – Šta znaš o Mići Turčinu i emisiji “Iz glave” – dobiješ ovaj odgovor:
Mića Turčin je poznati srpski komičar i jedan od osnivača popularne humorističke emisije “Iz glave”. Emisija “Iz glave” je postala vrlo popularna u Srbiji, a emitirala se na televiziji B92. Ova emisija je specifična po tome što se humoristički sadržaj stvara spontano i bez scenarija, pri čemu se glumci oslanjaju na improvizaciju i brzu reakciju.
“Iz glave” je postao prepoznatljiv po svom jedinstvenom stilu humora i duhovitim skečevima koje su izvodili Mića Turčin i ostali članovi ekipe. Emisija je često uključivala satiru, parodiju, imitacije i interakciju s publikom.
Mića Turčin je postao popularan zbog svoje izražajne komične interpretacije i spontanosti u emisiji “Iz glave”. Emisija je imala veliki utjecaj na domaću humorističku scenu i stekla brojnu publiku.
Važno je napomenuti da su moje informacije ograničene na općenito znanje koje sam stekao do rujna 2021. godine, pa se moguća događanja ili promjene nakon tog razdoblja neće odražavati u mojim odgovorima.
Malo je i ova zbunjena – pomašalo joj se sve, svi ti jezici kojima je govorio Miletić i Iz glave: jezik radija, teatra, muzike, fotografije, filma… Ipak, bez obzira na što ima još da uči i saznaje da bi došla do nivoa mog znanaja da zaključim – ako veštačka inteligencija kaže nešto ovako onda možda i ubedimo Miletića da je “Iz glave” ipak fenomen.
A što se tiče perioda posle 2021. godine, pratim ga. Nije loš, živ je, više lenčari nego što radi, ali tu i tamo nešto i uradi, nema ga na radiju, ima ga na internetu i svakih par meseci u Teatru. A kaže da će ga biti uskoro i u podkastu.
Da je u pitanju fenomen tvrdi i pekarska inteligencija, zvana i mali Neša, koja je još 2017. godine pisala o “Iz glave” ovako:
Tada su, pred novu godinu, ulice bile pune tezgi sa čestitkama, da sam znao dokle ćeš da dobaciš, kupio bih neku. A ulični prodavci su odvrtali radio, slušali su “Iz glave”. Nekako se to uklapalo u prazninu kore debelog mozga, koju su nam još tada načeli, naravno – za naše dobro!
Tada su, pred novu godinu, ulice bile pune tezgi sa čestitkama, da sam znao dokle ćeš da dobaciš, kupio bih neku. A ulični prodavci su odvrtali radio, slušali su “IZ GLAVE”. Nekako se to uklapalo u prazninu kore debelog mozga, koju su nam još tada načeli, naravno – za naše dobro!
Zavoleli te ljudi jer si bio jasan i imao urbani žargon. Bio si deo mejnstrima koji smo živeli.
Dvadeset godina, par puta nedeljno, po par sati – ogroman je to rad. Održao si pažnju slušalaštva, to je teško. I to u najtežoj radijskoj formi – iz glave!
Mićo, stalno si nov i neponovljiv, što se malo ne ponavljaš, sa svim onim pričama od kojih smo se smejali, zvali bi te na neku veliku prestoničku televiziju, pa lepo, nedeljom popodne sediš, motaš sarmice, a deset pevaljki ti postavlja pitanja: “Je l’ volite svoju suprugu, koje cigarete trošite, je l’ vaš pas pametniji od vašeg komšije?” Dobiješ aplauz i pare!!! Lepe pare!
Eto, posle dvadeset godina, ipak ću ti reći, ali u poverenju, nemoj da širiš. Dobar si, odličan! I ne samo pred mikrofonom; dobar si jer su te svojatali svi, a ostao si svoj. Dobar si jer si promovisao mnoge koji su posle bežali od pitanja. Dobar si i zbog nekih stvari koje sam od tebe naučio da oćutim…
Veštačka inteligencija, pekarska inteligencija i ja, što ipak od svih njih zajedno znam sve bolje i preciznije o Miroslavu Miletiću i Iz glave, slažemo se. Bez obzira koliko Miletić izbegavao značaj onoga što je radio i radi, koliko god se krio iza humora, u pitanju je ipak fenomen.
“Završiću manji nego što budu glasno pričali, veći nego što budu tiho šaputali. Završiću manji nego što sam se trudio, veći nego što sam se zaslužio.” – rekao bi Miletić na sve ovo.
Sasvim korektno za jedan fenomen.
autor Miroslav Miletić
Tekst je nastao u okviru projekta „Kragujevački mediji u službi građana – u potrazi za rešenjima”, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.