Portal Iz Glave
Problem sa budžetom, problem sa parama ili kako se to stručno kaže „finansijskim sredstvima kojima neko raspolaže“ je u tome što se u to (raspolaganje) svi razumeju. Pogotovu kada su u pitanju tuđe pare. Formula je jednostavna – tuđe hoćemo, svoje ne damo.
Ovo naročito važi za javne pare, pare svih nas, poznatije kao državne pare iliti budžet. Na bilo kom nivou, od vrha države pa nizbrdo, dokle stignete. Čim se počne na tu temu, eto nama nekoliko miliona stručnjaka. I mene među njima.
Uvek sam budžet, u ovom slučaju budžet jednog grada, Kragujevca grada, zamišljao kao veliku vitrinu prepunu fioka sa različitim natpisima. Recimo, fioka sa parama za puteve, pa škole i obdaništa, obrazovanje uopšte, fioka sa parama za dugovanja, plate…
Ima tu i nekih starih, davno zaboravljenih fioka, koje su se odavno zaglavile – recimo ona na kojoj piše „vo na ražnju“.
Posebno zanimljiva je fioka sa natpisom „kultura“. I dok oko onih budžetskih stavki, da nazovem stvari pravim imenom, kao što su sredstva za plate, decu, infrastrukturu, socijalu i slično manje – više nema mnogo rasprave jer to nam je, kako kažu, zaista svima potrebno, kad su u pitanju sredstva za kulturu – eto belaja. Koliko ste puta čuli ili pročitali na društvenim mrežama argument – dokle da se bacaju pare na koncerte i slične zabave, a deca nam se leče sms porukama. Uz neizbežni narod koji, naravno, gladuje…
Sve i kad se nekako objasnimo da se u svakoj fioci nalaze pare za određene namene, sve i kad se nekako razjasni kako zaista raspodela sredstava u budžetu funkcioniše, pojava nečeg novog, u ovom slučaju, novih programa ili projekata u kulturi, vraća na početak rasprave – mora li sad baš i na to da se bacaju pare?
Opera Nova Kragujevac je, u tom smislu, nešto zaista novo što se pojavilo pre neku godinu. Miljan Beloica, prvi čovek ovog udruženja gradjana, kaže da je Opera Nova osnovana 2018. godine i da su do sada „kroz projektne aktivnosti uspeli da realizuje tri premijere operskih predstava u sopstvenoj produkciji, sa preko deset repriza u Knjaževsko-srpskom teatru, zahvaljujući podršci Grada Kragujevca i prijatelja iz privatnog sektora.“
„Opera “Imeneo” izvedena je u našoj produkciji prvi put u ovom delu Evrope, za produkciju opere “Orfej i Euridika” dobili smo 2020. godine Đurđevdansku nagradu. Trenutno se na repertoaru Knjaževsko-srpskog teatra nalazi naša najnovija operska predstava “Kralj Artur” koja je pobrala simpatije mnogobrojne publike i za koju slobodno možemo reći da je sigurno jedan od najgledanijih umetničkih događaja u našem gradu jer uskoro izvodimo petu reprizu zbog toga što se uvek traži karta više“, kaže Beloica.
Na konkursima za finansiranje projekata u oblasti kulture Opera Nova je u protekle tri godine dobila ukupno četiri miliona dinara iz budžeta grada Kragujevaca. Ako ćemo po godinama to izgleda ovako – 1,3 miliona u 2019. godini, 1,5 miliona za 2020. i 1,2 miliona dinara za 2021. godinu, u kojoj je inače za sve projekte u oblasti kulture raspodeljeno ukupno 17 miliona dinara.
Neko će reći mnogo, neko opet da je malo, a da ni jedni ni drugi sa sigurnošću ne mogu da vam kažu koliko zaista košta produkcija jedne opere. Možemo li nekako da uporedimo ovdašnju produkciju sa produkcijama opera u drugim gradovima, recimo, Beogradu? Dakle, na šta se zaista troše sve pare dobijene na konkursu, taj mitološki ogroman milion i još dvesta hiljada dinara preko toga?
„U realnim okolnostima, državne operske kuće, za produkciju jedne opere izdvajaju mnogostruko više finansijskih sredstava u odnosu na budžet koji obezbedimo putem konkursa za realizaciju projektnih aktivnosti. Razlike su na prvi pogled nemerljive ukoliko ukalkulišemo da su državne ustanove u obavezi da isplaćuju redovne plate na mesečnom nivou zaposlenim umetnicima, tehničarima, kao i honorare licima čije je angažovanje neophodno za realizaciju projekata. Da ne pričamo o pratećim troškovima svih drugih vrsta. Sa druge strane, oslobođene su pritiska finansijske neizvesnosti i infrastrukturnih izazova sa kojima se mi konstanto suočavamo“, objašnjava Beloica.
On ističe da za razliku od državnih ili gradskih ustanova, organizacije poput Opere Nova učestvuju na konkursima za finansiranje projekata. „Potražnja kao i odobrena sredstva su obično daleko ispod realnih standarda. Međutim, taj finansijski nedostatak smo do sada uvek uspevali da nadomestimo jednom ogromnom količinom entuzijazma ljudi i uloženom energijom na koju država, a u ovom slučaju grad, u svojim ustanovama ne može da računa u tolikom obimu. Da nema entuzijazma i shvatanja naše priče od strane naših saradnika, dobijeni projektni budžeti ne bi bili dovoljni za realizaciju ovako velikih projekata u kojima učestvuje obično više od 70 ljudi na sceni i van nje.“
Stara izreka kaže – koliko para toliko i muzike. I u slučaju Opera Nova ona je potpuno istinita. Koliko god, a ima sredstava – nije dovoljno. Tako „manji budžeti od realnih utiču na kvalitet scenografije, kostimografije, na mogućnost realizacije svih naših ideja, kao i naravno na motivaciju ljudi.“
Ono što je, kada su u pitanju sredstva dobijena na konkursu, u slučaju Opera Nova najznačajnije je da „infrastrukturni nedostaci“ (čitaj manje para) utiču na odabir samog repertoara. „Koliko puta nam se desilo da želimo da izvedemo neko fantastično delo, ali ubrzo shatimo da jednostavno nemamo gde da ga realizujemo, prvenstveno zbog nepostojanja prostornih uslova. Iz tog razloga Opera Nova Kragujevac bazira svoj rad isključivo na baroknom repertoaru i kamernim operama koje mogu biti realizovane na visokom nivou, u skladu sa resursima kojima raspolažemo.“
U praksi to izgleda otprilike ovako: najveći deo budžeta odlazi na angažovanje umetnika i ostalih lica koji učestvuju u projektu. Obično je to više od 70 ljudi, kako na sceni, tako i van nje. Za ljubitelje matematike, kad podelite (mada se novac od projekta tako ne raspodeljuje) svakom pripadne malo više od 17.000 dinara. Ali kad dodate scenografske i kostimografske zahteve mnogo je manje novca u pitanju. A reč je, da vas podsetim, o višemesečnom radu…
Beloica dodaje da uz sve ovo ima i još mnogo “sitnica”. Tako je, recimo, za potrebe izvođenja jedne scene u operi “Kralj Artur” organizovan put u Beograd kako bi kupili jedan rekvizit – “flašu” od šećera. „Arturov i Osvaldov oklop je na svu sreću stigao autobusom koji ide iz Subotice za Novi Pazar. Ako zakasnimo na stanicu, odoše oklopi“, priča Beloica.
Poseban problem je kako osmisliti scenu a da pevači vide Nemanju Mitraševića, dirigenta, pošto mu pevaju iza leđa. Scena Teatra je, naime, uska, nema onu poznatu orekstarsku rupu ispred bine, pa se izvođači nalaze ispred orkestra i uopšte nemaju vizuelni kontakt sa dirigentom.
Rešenje je priručni video nadzor do koga dolazi posle dijaloga sličnog ovom:
“Mladene (direktor pozorišta), možeš li molim te da nam pozajmiš televizor?”
Odgovor: “Naravno, sve što treba.”
“Keksi i Sale (šefovi tehnike), možete li ovde da ga okačite, a ti Soke molim te uzmi kameru od Fiće i probaj da je povežeš sa televizorom.“
“Glumci i pevači, molim vas da pazite kako izlazite na scenu zbog kablova…”
I tako dalje i tome slično…
U tom smislu, dosadašnji rezultati rada Opere Nova Kragujevac možda premašuju sva očekivanja, čak možda nisu ni realni. Zato i ostaje da lebdi pitanje – dokle ovako?
Drugim rečima, koliko entuzijazam podržan određenim (ipak nedovoljnim) finansijskim sredstvima, može da izdrži. Jer, entuzijazam ima svoj rok trajanja, ne možete se na njega večno oslanjati – imali smo toliko prilika da vidimo mnoge ljude koje je sistem na taj način uspeo pre vremena da potroši. Opravdano se, samo po sebi, nameće, posle par godina rada, pitanje dalje održivosti čitavog projketa: gledali smo, izgleda dobro, posećeno je, nacionalni i lokalni mediji pišu o svemu, ali što bi rekla Konstrakta – Šta ćemo sad?
Beloica odgovara da njihov krajnji cilj i jeste institucionalizacija Opere Nova Kragujevac ali ne na konvencionalan način. „Mnogi vezuju pojam institucionalizacije isključivo za nešto što je pod državnom, tj gradskom upravom. Naprotiv, mišljenja sam da je to “pregažen”, spor i staromodan sistem, sistem koji nije fleksibilan. Iz tog razloga ne treba po svaku cenu “gurati” dobru ideju pod direktnu upravu države ili grada jer tako obično, kad tad, izgube svoj sjaj ili propadnu. Mi vidimo Opera Novu i slične organizacije upravo kao dopunu resursa državnih i gradskih ustanova kulture. One su upravo svojevrsan “upgrade” koji bi konačno trebalo strateški priznati i prepoznati kao organizacije od značaja za razvoj našeg grada. Dakle, partnerstvo sa gradom i ustanovama kulture, jaka saradnja, a ne konkurencija, osmišljavanje jasne strategije. To je put razvoja.“
U tom smislu Beloica kaže da je potrebna je aktivnija saradnja izmedju ustanova kulture i organizacija kao što je Opera Nova. „Potrebno je uključiti udruženja građana u savetodavna tela i priznati ih kao podjednako važne kulturne organizacije za razvoj grada. Takodje, neophodna je i veća podrška kako grada tako i privatnog sektora kroz ozvaničenje dugoročne partnerske saradnje na osnovu koje se može obezbediti kontinuiran razvoj. Jedino na taj način možemo doći do većih rezultata. Mislim da smo na dobrom putu, jer kroz sjajnu saradnju prvenstveno sa Knjaževsko-srpskim teatrom i Muzičkim centrom za sada uspevamo da načinimo prve korake ka ostvarenju te vizije.“, objašnjava Beloica i zaključuje: „Finansiranje putem projekata je poželjno u početku razvoja jedne velike ideje, ali nije dovoljno. Zašto? Zato što su nam, kao i deci koja odrstaju, potrebe i ideje sve veće. Sposobniji smo za još veća dela, a i naša publika to želi.“
Stvari su, sve u svemu, vrlo jednostavne – Kragujevac (njegovi građani) još više nego do sad treba da ulaže novac u kulturu, u nove projekte. Staru i odavno izlizanu „mora li baš toliko“ raspravu o opravdanosti ulaganja u kulturu treba prekinuti, jednom zauvek jasnim odgovorom – da, treba.
To je ujedno za mnoge, možda i za većinu nas, hipnotisano zarobljene u svoja četiri zida i zagledane u šareni ekran, prvi i najvažniji korak ka slobodi.
autor Miroslav Miletić
Ovaj tekst nastao je u okviru projekta “Medijsko sklonište Kragujevac – Lokalni mediji u službi zajednice” koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD već isključivo autora.