Sve više je slučajeva vršnjačkog nasilja koje na onima koji ga trpe ostavlja neizbrisive tragove. Poseban problem je i to što žrtve nasilja najčešće ne govore o svojim traumama.
Vređanje, spletkarenje, davanje pogrdnih imena, ismevanje, ogovaranje, širenje laži, ali i udaranje, otimanje, seksualno uznemiravanje, snimanje bez pristanka i slanje uznemirujućih poruka – neki su od vidova maltretiranja koje je, prema statističkim podacima, doživela polovina đaka u Srbiji.
Na sve učestalije nasilje među mladima, ali i sve veću surovost opominju primeri petnaestogodišnjaka iz Novog Pazara kojeg je na času ubio vršnjak, kao i Kragujevčanina Stefana Jovanovića. On se se još uvek oporavlja od povreda koje su mu naneli nasilnici naoružani bejzbol palicama u blizini Politehničke škole čiji je maturnat bio 2013. godine, kada se incident dogodio. Stefan je napadnut bez upozorenja, udaran drvenom palciom u glavu dok su saučesnici sprečavali svedoke da pomognu žrtvi. Nasilnici su uhapšeni i u međuvremenu osuđeni, ali Stefanu i porodici Jovanović to ne umanjuje patnju.
Da su ćutanje preplašenih žrtava, postiđenih ili nemoćnih porodica i nezainteresovanih institucija najveća prepreka smanjenju nasilja među mladima smatraju i budući pravnici. Prema rečima studenta Pravnog fakulteta u Kragujevcu, Stefana Rašića, važno je prepoznati i prijaviti nasilje, ali i to da nadležni organi ne budu pasivni. – Kao moguća rešenja za suzbijanje ove pojave se nameću brže reagovanje i veće angažovanje nadležnih institucija i edukacija svih članova društva, dece, roditelja, prosvetnih radnika o značaju prijavljivanja, mogućim posledicama i štetnim dejstvima nasilja.–, smatra Rašić, dok njegov kolega Dragoslav Ivanović veliki značaj u borbi protiv nasilja pridaje vaspitanju i obrazovanju u što mlađem uzrastu. – Vaspitavanje deteta počinje u porodici i tu se sistematski ne može mnogo uraditi. Ali od vrtića i smeštanja u školske klupe sistem može mnogo više da utiče i da uradi povodom rešavanja ovog problema. Nastavnim aktivnostima se deca mogu usmeriti na pravilne obrasce ponašanja gde bi vaspitač ili prosvetni radnik pedagoškim metodama uticao na decu da prihvataju toleranciju a odbacuju nasilje i diskriminaciju. –
Jedan od primera uspešnog reagovanja na nasilje jeste osnovna škola ,,Radoje Domanović“, koja je deo projekta za suzbijanje vršnjačkog nasilja. Pedagog Verica Vasić objašnjava da je obaveza škole da reaguje odmah na bilo koji oblik nasilja u skladu sa odgovarajućim protokolom i odgovori na njega. – U našoj školi postoji tim koji se bavi prevencijom i nastoji da reaguje na svaki, i najmanji, vid nasilja. Na časovima odeljenske zajednice i građanskog vaspitanja kod učenika se podiže svest o tom nenasilnom rešavanju konflikata i toleranciji.– kaže Vasić i podseća da u školi postoji tim za borbu protiv vršnjačkog nasilja koji sačinjavaju nastavnici i stručni saradnici. – Svako zaposlen u školi mora da reaguje na nasilje, a učenici su svakako pod zaštitom školskog policajca. Ukoliko ipak do nasilja dođe, tada reaguje pre svega odeljenski starešina, potom se uključuju roditelji, pedagoško–psihološka služba i to je ta neka unutrašnja zaštitna mreža. Ako je slučaj ozbiljniji tada se uključuju MUP ili Centar za socijalni rad. – Kao najčešće oblike nasilja ona navodi SMS zloupotrebe, elektronsko nasilje, fizičko u vidu tuča, uvrede ili spletkarenja. – Samo treba na pravi način odgovoriti na to. Kod nas postoji i vršnjački tim, koji sačinjavaju učenici koji sa nastavnicima govore o tim spornim pitanjima i nastoje da reše problem. Škola je bila i deo projekta ,,Budi drug“, kako bi se učenicima podigla svest o nenasilnom rešavanju problema, a takođe se i kroz stalna predavanja i radionice učenici edukuju u oblasti nenasilnog ponašanja i suzbijanja vršnjačkog nasilja. U školi su postavljene i kutije poverenja u kojima učenici mogu ostaviti poruke sa onim što ih muči i uvek će od stručnih lica škole dobiti pomoć i odgovor.–
Ivana CVETANOVIĆ
Aleksin zakon
Podaci Grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacije pri Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja pokazuju da je najzastupljenije verbalno nasilje . Bez obzira da li se dešava u školama ili van njiih vršnjačko nasilje može trajno ugroziti ili okončati nečiji život. Najfatalniji primer vršnjačkog nasilja je slučaj Alekse Jankovića, koji se ubio zbog osmomesečnog maltretiranja svojih vršnjaka 2011. godine. Njegovi roditelji tvrde da su obavestili školu, ali adekvatne reakcije nije bilo. Medijska pažnja posvećena ovom slučaju tek nakon što se tragedija dogodila podstakla je i inicijativu o donošenju Aleksinog zakona, koji bi trebalo da efikasnije reguliše rad stručnih službi u školama, definiše strože kazne za nesavesno postupanje obrazovnog osoblja, psihologa, pedagoga i direktora škola, kao i roditelja dece koja vrše nasilje.
PRIJAVITE NASILJE!
Deci, roditeljima, nastavnicima i ostalima koji žele da prijave nasilje, dostupan je SOS telefon u okviru Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Broj telefona za prijavu nasilja je 0800 200 201, a takođe je aktivan i SOS telefon za decu i mlade, 0800 123 456 .
Tekst je napisan u okviru projekta „Mladi novinari za odgovornu profesiju“ koji uz podršku Ministarstva kulture i informisanja sprovodi Šumadijski centar za građanski aktivizam „Res Publika“