“Gle, vratila se iz Amerike, ide u KInu!”
„Gde ćeš baš tamo?“
„Da je tamo dobro, ne bi oni dolazili ovde. Vidi ti, kad bi mogla da se uvališ negde na Zapad, neka Nemačka, Norveška, to… pusti Kineze“, govorili su mi.
Uglavnom, prema mojoj odluci da odem u Kinu, kao i prema samoj toj zemlji, malo je bilo ravnodušnih. I sama sam razmišljala: Ili će me oduševiti pogled na svet o kom znamo tako malo, ili ću biti zgrožena primitivizmom, nehigijenskim uslovima života i sličnim predskazanjima propasti. Istinski povod za odlazak možda je bila kombinacija starog, dobrog, balkanskog inata i onoga što, pored ostalog, ima tako presudan značaj u tradiciji Kine, a mi bismo ga nazvali „poklapanje zvezda“. One su u mom slučaju, ovog puta nesumljivo pokazivale ka Istoku.
Rešila sam da ću se nekih načela sigurno držati. Ako i jedu pse, mislila sam, ja ih probati neću. Uostalom, moj Brundo mi to nikada ne bi oprostio, a i nisam ljubitelj mesa, čak ni u manje ekstremnim varijantama. Ali, zato ću načuljiti uši i širom otvoriri oči za sve što ta zemlja ima da pokaže.
Moj novi život doneo je mnoštvo novih lica. Pitanje lica jako je zanimljivo u Kini. Ko je lepotica, a ko zver? Da li postoji lepotica Istoka i lepotica Zapada, ili može biti samo jedna?
“Šta muškarci u tvojoj zemlji misle o Kineskinjama, o našim crtama lica?”, upitaće me jedna koleginica sa interesantnom mešavinom stidljivosti, bojazni i znatiželje. Da sam se vodila komentarima svojih drugara, ne bih je baš mnogo obradovala, pa sam joj odgovorila da se kod nas nekim momcima Kineskinje baš dopadaju, smatrajući da to što ja ne poznajem te momke, ne umanjuje kredibilitet moje izjave. To me podsetilo da sam pročitala negde par stvari o tome kako Azijati vide Zapadnjake, i kako je neko, u šali ili zbilji, prokomentarisao: “Svi smo mi njima glavati, buljavi i nosati”. I dok neki kažu da su naša lica ovakva ili onakva, u razvijenijim delovima Kine, sve popularnije su ordinacije rekonstruktivne i plastične hirurgije, koje nude specifične usluge “vesternizacije” lica. Jedna devojka mi je pričala kako u takvim klinikama specijalisti prave 3D prezentacije novih lica, sa izraženijim kapcima, jagodicama, i generalno, zapadnjačkim crtama. Govorila je o pritisku pod kojim su mnoge mlade Kineskinje danas, bombardovane sa svih strana slikama zapadnjačkih ideala lepote. Ni našim devojkama nije uvek lako da se izbore sa pitanjem: “ Da li sam dovoljno lepa i vredna, ako nemam to što imaju X pevačica, Y manekenka ili, ne daj bože, Z modna blogerka?“, zamislite kako je tek njima. Mislim da sam od tog dana počela svim devojkama oko sebe da dajem komplimente da izgledaju sjajno, nekako mi je to dolazilo prirodno.
Što se mode tiče, ova zemlja je stvarno jedna posebna priča. Kod nas se kineska garderoba obično povezuje sa lošim kvalitetom i ne može se reći da je to danas, u načelu, daleko od istine. I u Kini postoji ogroman broj radnji u kojima je garderoba generalno jeftina, nekvalitetna i krajnje diskutabilnog dizajna. S druge strane, tradicionalna kineska nošnja je zaista prelepa. Na ulici se povremeno mogu videti dame u toj nošnji, pa nakon toga oprostite sav kič, šljokice, dovitljive animal-print kombinacije i druge novotarije. Tradicionalni kostimi su toliko autentični, upečatljivi i živopisni i obavezno ih nose konobarice u boljim restoranima, u kojima se služi tradicionalna kineska hrana, ili na primer, devojke u salonima za masažu.
Pored delova grada sa modernim trgovinama, brojne su mreže slatkih uličica, sa radnjama koje kriju prava mala bogatstva kineske tradicije. Tu su setovi za čaj, figurice Bude u hiljadu oblika i dimenzija, radnje sa ukrasima u duborezu, ili one gde možete kupiti kamenje za koje se veruje da uspostavlja energetsku ravnotežu. Uživala sam u obilascima takvih mesta, ispunjena osećanjem dubokog poštovanja prema zanatlijama, umetnicima, prema onima koji su vajali čajnike, oslikavali Bude, izlagali “čarobno” kamenje i obavljali iste delatnosti kao i hiljadama godina unazad. KInezi nemaju potrebe da u muzejima izlažu eksponate iz Egipta, stare Grčke, ili nekih drugih civilizacija, kao što sam viđala da rade u nekim drugim zemljama.
Raskošna carstva flore i faune u Kini se mogu videti u najobičnijim supermarketima. Ponuda je toliko raznovrsna, da se zapitate da li je moguće da postoji ovoliko stvari koje čovek može jesti (mada je dobro dok nije obrnuto). Neka od tih stvorenja još mrdaju, a neka su osušena i zjape iz ogromnih korpi koje su postavljene na sred prolaza između rafova, naročito vidno istaknute, ako su na akciji.
Čest prizor je i sveže meso koje stoji u ogromnim kontejnerima. Postoji samo jedna hvataljka, a kako su gužve često velike, nemaju svi strpljenja da čekaju, pa onda komade mesa uzimaju rukama, detaljno ih odmeravajući. To u vama može probuditi želju da pređete u vegeterijance, jer prizor i nije baš prijatan.
Međutim, u ovim supermarketima, na primer, nisam imala problem da nađem hleb bez šećera. Sve dok ne moram da provedem sat vremena pred rafovima sa hlebom, pokušavajući da nađem onaj koji na listi sastojaka nema šećer, kao što sam morala u Americi, mogu i da zažmurim na kontejnere sa svežim mesom nasred prodavnice. Samo odem do dela sa voćem… i… mmmmmm… bogatstvo boja, mirisa i ukusa, prilika da probate najraznovrsnije darove prirode. Ako baš i ne biste da eksperimentišete sa žabama i algama, to je prilična sigurica.
Na kineskim ulicama mogu se videti najraznovrsnija prevozna sredstva. Od najluksuznijih automobila, na kojima bi pozavidele i ulice Njujorka ili Osla, preko skutera i motora koji u nepreglednim rojevima plave kolovoz, do bicikala i tricikala za koje se pitate da li potiču iz vremena dinastije Ming. Meni su posebnu pažnju privlačili motori i njihovi srodnici. Oni poseduju beskonačan broj putničkih mesta, potpuno nezavisan od površine sedišta. Luksuzni automobili jesu korisna stvar, ali sam u Kini shvatila šta se tek sve može sa ovima dvotočkašima. Malo mašte i… nebo je granica!
Jedna od stvari kojoj ova vredna nacija pridaje veliki značaj su odmor i meditacija. Zvuči paradoksalno, a donekle i jeste. Ukoliko se vozite metroom kasno popodne ili uveče, videćete veliki broj oborenih glava, gomile ispraznih lica pričvršćenih kravatama za tela koja se kreće u smeru – vreme je novac (U Kini se ovom kapitalističkom krilaticom neki vode već decenijama unazad). S druge strane, u nekim delovima grada, raj izgleda na dohvat ruke. Raj na njihov autentičan način (dakle, ne shopping mall raj). Mi bismo ova mesta verovatno nazvali parkovima, ali Kinezi ih s pravom nazivaju baštama. One to zaista i jesu. Tu se uzgaja različito bilje, ribe, patke, kornjače i druge životinje, ali pre svega, neguju se duh i tradicija. Takva mesta kupe vas već na samom ulazu. Masivne kapije, lukovi i krovovi, kao sa razglednica.
Popnete se do vrha, i otvara vam se pogled u jedan drugi prostor. On izgleda miljama i godinama daleko od metroa, u kojima iznureni poslovni ljudi pod neon svetlima deluju kao eksponati u muzeju “new age” umetnosti života. Tu se puštaju šareni zmajevi, hoda se polako i prisutno, ne žuri se praznim koracima od tačke A do tačke $.
Pod terasama odmorišta su grupice ljudi koji sviraju, plešu, pevaju. Čuju se tonovi neobičnih instrumenata. Osmesi su duboki, rasterećeni. Atmosfera čiste radosti koja se širi kao miris neke egzotične biljke. Međutim, ti koji imaju privilegiju da u sred radnog dana uživaju u ovakvim aktivnostima, mahom su, ali ne i uvek, penzioneri. Neki od njih se izdvoje, pronađu svoj kutak i vežbaju borilačke veštine, jogu, ili ples sa velikim crvenim lepezama.
“Da li ćeš u toku raspusta ići negde na odmor?”, pitala sam jednom prilikom koleginicu dok smo šetale.
“Vodiću baku na Tajland. Ona obožava da putuje, pa joj gotovo od svake plate priuštim bar neki kraći put “, odgovorila je.
Bake koje lete na Tajland, a ne iz sobe kad dođe društvo, verovatno se mogu smatrati vrlo srećnim bakama. Možda zato i ne čudi što imaju želju i motivaciju da se okupljaju sa društvom i u po bela dana plešu koliko ih noge nose.
“Mi im to dugujemo!”, rekla je Li Ya, “Grizla bi me savest da sav svoj novac potrošim na sebe”, dodala je.
Kada bi moja baka i neke od nienih prijateljica znale za to, sigurno malo bi korigovale svoju sliku o Kinezima. Čini mi se kao da čujem “E, to im je dobro! Mene moji ne šišaju ni dva posto.”
Kad već pominjem penzionere, kako da ne spomenem pionire na kojima ostaje budućnost zemlje?
Ja sam se sa par odeljenja prvaka družila čitavu školsku godinu. Naučili smo da se sporazumevamo na nekom jeziku koji je nama bio znan, a nije bio baš ni englski, ni kineski. Bilo je i pantomime i crtanja i mimike. Ponekad su me nazivali i “mommy”, onako sićušni, u uniformama kao u povojima. Neke od tih porcelanskih lutkica su mi prirasle za srce toliko da sam poželela da mogu da ih povedem sa sobom.
Ovo je Amy.
A ovo su još neki od drugara.
Na svakom velikom odmoru ova mala vojska izlazi na ogroman plato ispred škole i umesto lastiša, igrica na telefonu ili kojekakvih drugih zanimacija, oni imaju svoj ritual. Dok iz zvučnika dopiru tonovi tradicionalne kineske muzike, neke melodije koja je meni zvučila kao marš, oni ponosno izvode tradicionalan ples sa crvenim lepezama.
Ta mala vojska poslušna je i u učionicama. Ovde su stare disciplinske mere i dalje prisutne. Treba održati mir u učionici sa pedesetoro živahnih mališana i većini profesora to polazi za rukom. Već od malih nogu se uvode pravila, čije se kršenje sankcioniše, ponekad čak i merama o kojima mi znamo iz priča naših baka ili roditelja, a danas su nezamislive u našim školama.
Možda sam tokom boravka u Kini povremeno bila isfrustrirana nemogućnošću da se sporazumem na bilo kojem jeziku. Možda su mi ponekad smetale gužve na sve strane, možda sam ulazila u neke restorane u kojima higijena nije bila na nivou. Moguće je da u nekim zemljama stvari deluju jednostavnije. Kakvog god da ste ukusa, Kina je zemlja koju ne napuštate ravnodušni. Ponuda je raznovrsna i nemerljivo veća od onog što stane među rafove robne kuće “Milano” ili “Šangaj”.
Mirjana PRTVAR
Tekst je napisan u okviru projekta „Mladi novinari za odgovornu profesiju“ koji uz podršku Ministarstva kulture i informisanja sprovodi Šumadijski centar za građanski aktivizam „Res Publika“