Učešće žena u političkom životu zemalja bivše Jugoslavije meri se u procentima. Zakonski propisi obavezuju političke stranke da u svoje aktivnosti formalno uključe žene, te na izbornim listama one uzimaju učešće od 30 i više odsto. Realnosti je ipak nešto drugačija, jer su prema rečima naših sagovornica, političarki iz Srbije, Crne Gore i Hrvatske, politički uticaj i moć i dalje rezervisani za muškarce.
“U Crnoj Gori nakon izbora u oktobru 2016. godine, od devet partija i koalicija koje su dobile parlamentarni status, četiri nema ni jednu ženu među poslanicima . U Skupštini ima ukupno 15% žena, što je lošije nego 2012.”, navodi Daliborka Uljarević, izvršna direktorka Centra za građansko obrazovanje Crne Gore.
Daliborka Uljarević, izvršna direktorka Centra za građansko obrazovanje Crne Gore
Sa druge strane, stiče se utisak da je u Hrvatskoj, gde već neko vreme žena “vodi glavni reč” u politici, društveni ambijent daleko bolji. Sa tim se, međutim, ne slaže Karolina Leaković, međunarodna sekretarka hrvatske Socijaldemokratske partije i potpredsednica Organizacije žena Stranke evropskih socijalista (PES Women).
„Predsednica Kolinda Grabar – Kitarović o ljudskim pravima žena govori uglavnom u inostranstvu, na nekim suvoparnim panelima na najvišem nivou, a u Hrvatskoj podržava skupove ginekologa kojima je pokrovitelj Hrvatska biskupska konferencija i generalno se ponaša kao predsednica desničara, a ne svih građanki i građana. Ženama u Hrvatskoj nije bilo ništa bolje ni za vreme mandata premijerke, gospođe Kosor. Važno je koje žene, kakve stavove i politike zastupaju i zagovaraju, isto kao i kada je reč o muškarcima”, kaže Leaković.
Karolina Leaković, potpredsednica Organizacije žena Stranke evropskih socijalista (PES Women)
Srbija još uvek nije imala ženu na mestu predsednice države ili Vlade, a da je srpsko društvo spremno za to, tvrdi Gordana Čomić, generalna sekretarka Demokratske stranke i potpredsednica Narodne skupštine Republike Srbije.
„Mislim da trenutno za to mesto ima više dobrih kandidatkinja, žena, nego što ima muškaraca. Važnije od toga je da se u našem društvu povede dijalog o tome kakvu će agendu ona imati za Srbiju, šta će biti prioriteti Srbije, kako će pokazati da politika može biti posao koji je briga o ljudima, i o ženama i o muškarcima, kako će uspostaviti dijalog sa svima, kako će razumeti šta je vladavina prava i njena uloga”.
Gordana Čomić, potpredsednica Narodne skupštine Republike Srbije
Obavezne kvote koje garantuju prisustvo žena u političkom životu jesu polazna osnova, ali nedovoljna da osigura njihovo značajnije učešće. Živimo u društvu u kome je jako teško biti žena sa jednakim pravima i obavezama kao i muškarci. U bivšim jugoslovenskim republikama vlada mišljenje da žena mora da uskladi svoju karijeru sa porodičnim obavezama. Od žena se očekuje i uspešan poslovni sastanak, ali i sređena kuća i topao ručak, dok bavljenje politikom iziskuje dodatno vreme i napor, te se često nameće izbor između ove dve sfere života.
„Politikom se mogu baviti samo privilegovane žene. Naravno da i ja pripadam toj uskoj, premaloj grupi. Mnoge moje vršnjakinje, pa i mlađe žene, naprosto ne stižu, uz prvu, drugu i treću smenu koju odrađuju. Kako se mlada majka može baviti politikom I biti na partijskom sastanku koji počinje radnim danom u 18 časova, ako nakon posla juri po kći u vrtić, pa na časove stranog jezika? Nikako…” kaže Karolina Leaković.
Da se upravo radom u politici žena može boriti za ostvarivanje svog prava na izbor, smatra Gordana Čomić.
„Ja sam žena, ali sam i političarka i hoću da budem političarka. Kao i u svakom poslu, bilo čime da se žena bavi, na njoj je da napravi balans između privatnih obaveza i karijere . Moja sugestija je- Nemoj da budeš žena, majka, domaćica, hobotnica… delegiraj neke svoje obaveze. Muž i žena, otac i majka, treba ravnopravno da brinu o porodici. To je ključ da i ženi i muškarcu bude lakše.”
Borba protiv stereotipa i predrasuda je formalno – pravno započela u svim zemljama regiona i regulisana je zakonskim propisima. Međutim, stvaranje pozitivne atmosfere u društvu još uvek je daleko od evropskih standarda.
„Najprljavije kampanje protiv NVO sektora prelamale su se upravo kroz napade na njihove liderke koje su otvarale ključne i često neprijatne teme. Govor mržnje je najčešće zasnovan na rodu i uperen prema ženama koje uspevaju da ostvare određeni javni uticaj, a dolazio je kako iz vladajućih, tako i iz nekih opozicionih struktura,” napominje Daliborka Uljarević.
Kao zaključak, nameće se teza da žene moraju same da pokrenu promenu i stvore bolje društvo za sve građane, bez predrasuda i diskriminacije. Naše sagovornice saglasne su da su žene nevidljive, tihe, ponižene i ismejane i da je to zajedničko za sve bivše jugoslovenske republike.
„Na društvenoj promeni možemo raditi uključivanjem u političke stranke, nevladine organizacije, građanske inicijative ili naprosto tako da ne pristajemo na diktat tržišta ili moćnika. Angažman svih izuzetno je važan, ne smemo stajati po strani, a mlade žene se posebno moraju uključiti”, naglašava Karolina Leaković.
Kao ključne za stvaranje boljeg društvenog ambijenta, upravo mlade žene vidi i Gordana Čomić.
„Žene su stradale za slobodu. Poštovanje prema osvojenim slobodama je dalja borba za njih i to je zadovoljstvo koje ne možeš da stekneš slušajući i saginjući glavu zato što si žena, pa treba da ćutiš. Ne treba! Ženski glas je jasan, nema dobre melodije ni u jednom društvu ako se jasno i glasno ne čuju zvonki ženski glasovi”.
Za razliku od Srbije i Hrvatske, Crna Gora je nešto manje otvorena za brojne procese koji se trenutno odvijaju u ostalim republikama regiona, smatra Daliborka Uljarević.
„Na vlasti je jedna partija duže od četvrt veka. U tom kontekstu treba posmatrati i ukupnu dekadenciju crnogorske političke scene i nespremnost postojećih političkih struktura za “provetravanjem”, a što bi svakako uvelo i značajniju zastupljenosti žena na političkim funkcijama. Do tada, svaka žena treba da se bori da preuzme odgovornost i liderstvo svuda gde to bude moguće i time pokaže da kapacitet za najviši politički angažman ne može biti rezervisan samo za muški pol”.
Činjenica je da su žene u politici na prostoru bivših jugoslovenskih republika prisutne, ali, čini se, ne u dovoljnoj meri.. Značajnije promene u stvaranju političkog ambijenta u kom je uobičajena pojava da žene preuzimaju važne pozicije u društvu, tek se očekuju. Do tada, kao mantra ostaje izreka Margaret Tačer:
“U politici, ako hoćeš da se nešto kaže, pitaj muškarca. Ako hoćeš da se nešto napravi, pitaj ženu”.
Katarina SENIĆ
Tekst je napisan u okviru projekta „Mladi novinari za odgovornu profesiju“ koji uz podršku Ministarstva kulture i informisanja sprovodi Šumadijski centar za građanski aktivizam „Res Publika“