POP Forum
Krizne situacije, koje su u proteklom periodu zadesile globalnu, a samim tim i lokalnu kulturnu sferu, poput pandemije Covid 19 ili one iz komšiluka koje mogu upozoriti, kada je nedavno gorela zgrada u centru Kruševca, čiji sastavni deo čine tamošnji teatar i kulturni centar, postavile su pitanje, koliko je javni kulturni sektor grada Kragujevca spreman na vanredne okolnosti koje mogu ugroziti ljude, imovinu i nasleđe.
Jer, krizne situacije u Kragujevcu su se već dešavale u prošlosti. Početkom 1969. godine u kragujevačkom pozorištu je izbio požar koji je na neko vreme zaustavio rad institucije, tako da su, kako nam je izjavio u jednom intervjuu glumac Rade Marjanović, koji je pre odlaska u Beograd sarađivao sa rodnim pozorištem, predstave igrane po celoj zemlji, jer su se druga pozorišta SFRJ ponudila da budu domaćini našem ansamblu. A ovde svakako treba pomenuti i rizik od dejstva elementarnih nepogoda poput poplava (1846, 1871, 1910, 1913, 1926…pa do onih iz 70-tih prošlog veka kada su niži delovi grada bili ugroženi) i zemljotresa (1927, 1942…), kojima je grad bio izložen i koje se mogu potencijalno ponoviti. A u sećanju je i vanredna situacija poput bombardovanja 1999. godine, kada su gađani objekti u neposrednoj blizini kulturnih institucija, poput Spomen muzeja “21. oktobar” i Arhiva ili pak Muzeja Stara livnica.
Zakonski okvir za krizne, odnosno vanredne situacije i procenu rizika za iste je zapravo i pravna obaveza u okviru funkcionisanja javnih ustanova kulture, a isti se oslanja na sledeći set ovdašnjih zakona, koje ćemo podeliti u dve grupe. Prva grupa, koju nazivamo direktnom sadrži – Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu, Zakon o zaštiti od požara, Zakon o smanjenju rizika od katastrofa i upravljanju vanrednim situacijama i Zakon o odbrani.
Druga, indirektna grupa zakona se odnosi na specifične ili izvedene situacije, poput Zakona o privatnom obezbeđenju – koji se odnosi na obavezno korišćenje usluga agencija koje se bave ovim poslom pri organizovanju javnih manifestacija sa potencijalnim rizikom za posetioce (poput rok koncerata); potom one koje bismo mogli nazvati administrativnim, kao što su Zakon o privrednim društvima i Zakon o javnim nabavkama; zakonski set koji spada u ekološke (koji su, s obzirom na nivo ekološke svesti i najbrojniji, što se može objasniti procesom evrointegracija) – Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu, Zakon o prevozu opasnih materija, Zakon o proizvodnji i prometu otrovnih materija, Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, Zakon o postupanju sa otpadnim materijama; informacioni zakoni – Zakon o informacionoj bezbednosti, Zakon o zaštiti ličnih podataka, Zakon o tajnosti podataka i Zakon o zaštiti uzbunjivača; kao i obligacioni, poput Zakona o radu, Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, Zakona o inspekcijskom nadzoru; bezbednosni – Zakon o eksplozivnim materijama, zapaljivim tečnostima i gasovima i krivični poput Krivičnog zakonika Srbije.
Uz navedeni zakonski okvir, upravljanju kriznim situacijama u institucijama kulture doprinose i uredbe – Uredba o bližim kriterijumima za određivanje obavezno obezbeđenih objekata i načinu vršenja poslova njihove zaštite; Uredba o bližem sadržaju akta o bezbednosti informaciono – komunikacionih sistema od posebnog značaja, načinu provere i sadržaju izveštaja o proveri bezbednosti informaciono – komunikacionih sistema od posebnog značaja i Uredba o razvrstavanju objekata, delatnosti i zemljišta u kategorije ugroženosti od požara.
Za potrebe našeg istraživanja, direktno smo obišli i neke od ustanova kulture Kragujevca, da bi se i lično uverili u postojanje i primenu bezbednosnih protokola za pomenute okolnosti.
Ustanova kulture Dom omladine Kragujevac je najstariji kulturni centar grada, koji datira iz posleratnog perioda prošlog veka. Od kada je razmenom prostora iz starih prostorija Sportskog društva “Radnički” (na mestu današnjeg tržnog centra kod Vatrogasnog doma) došao u kuću doktora Nikolajevića, gde se nalazio klub prosvetnih radnika, do danas je na toj adresi, osim što mu je dodatno proširen prostorni opseg stavljanjem u brigu i gradske dvorane “Šumadija”. Prelepa, predratna kuća smeštena u samom centru, u ulici Branka Radićevića, preko puta Prve Gimnazije, rađena u engleskom stilu sa drvenim enterijerom, prepuna je mladih za vreme redovnih programa, ali i muzičke opreme, što je i logično s obzirom na najpopularnije programe Doma.
U Domu omladine smo od menadžmenta i stručnih lica dobili odgovor da postoje bezbednosni protokoli i to – “Procena rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja”, “Procena rizika od katastrofa” i “Program obuke zaposlenih radnika iz oblasti zaštite od požara”, koji se naravno primenjuju kao obaveza ustanove, mada je čest i inspekcijski nadzor primene pomenutih pravilnika. Postoje namenski određeni protivpožarni aparati, zaposleni prolaze adekvatnu obuku i postoje dva zaposlena, obukom licencirana lica u svojstvu poverenika civilne zaštite. U Domu omladine, na osnovu našeg monitoringa kriznih situacija u proteklom periodu, nije bilo istih slučajeva, a jedino je prilikom gazdovanja gradskom dvoranom “Šumadija” zabeležen, pre nekoliko godina, slučaj ulaska vode u podrumske prostorije prilikom obilnih padavina, što je ubrzo i sanirano, a što se ipak podvodi kroz potrebu za infrastrukturnom revitalizacijom.
Narodna biblioteka “Vuk Karadžić” je osim centralne zgrade nekadašnjeg Doma kulture, odnosno potonjeg Gradskog doma, sagrađenog u drugoj polovini šezdesetih godina prošlog veka, razasula diljem grada svoje ogranke, tako da ima više lokacija o kojima treba brinuti u kriznom smislu.
Direktor ove ustanove, Mirko Demić, na naše pitanje o postojanju kriznih protokola, odgovara sledeće:
Centralna zgrada Biblioteke ima pravilnik koji propisuje postupanje u vanrednim okolnostima. Poslednji je donet povodom pandemije, panik-svetla i signalizicija za izlaz u slučaju opasnosti. Što se tiče protivpožarnih mera, najugroženiji deo biblioteke (naučni fond na prvom spratu) ima ugrađen alarmni uređaj koji je prilično zastareo. Alarmne uređaje imamo još u Dečjoj biblioteci i Galeriji Đura Jakšić.
Demić dodaje da postoje namenski obučene osobe u kolektivu, ali i da ima dodatnih problema:
Određeno je lice iz kolektiva koje sprovodi PP – mere (ono je više puta edukovano u saradnji sa MUP – om). Svi zaposlenici su obavezni da polažu kontrolne testove iz oblasti zaštite od požara na godišnjem nivou. Redovno se servisiraju PP – uređaji i kontrolišu hidranti. Problem centralne zgrade Biblioteke je što nije jedini podstanar Gradskog doma (pored “Maksija”, na poslednjem spratu se nalazi teretana, a pored nas – kladionica), na ulazu u zgradu nema fizičkog obezbeđenja (portira). Kod drugih ogranaka postoji problem, jer smo najčešće u iznajmljenim ili ustupljenim prostorima kojima gazduju druga pravna ili fizička lica, što nam onemogućava potpuno sprovođenje PP i druge zaštite.
Direktor biblioteke ističe po pitanju dosadašnjih kriznih situacija da za sada nisu imali vanrednih događaja, ako se izuzme pucanje vodovodnih i kanalizacionih cevi unutar objekata, a na naše pitanje da li je za krizni menadžment ključan novi, adekvatni prostor govori:
Zbog svega ovoga, između ostalog, već decenijama insistiramo na gradnji namenske zgrade koja bi bili opremljena ljudstvom i savremenim sredstvima za sprečavanje svih vrsta havarija.
Poslednja ustanova kulture koju smo posetili istraživački je Narodni muzej, koji uz prethodnu biblioteku poseduje ranjive artefakte i građu u eventualnim vanrednim situacijama, takođe razvrstanu na više gradskih lokacija.
Miloš Jurišić, direktor Narodnog muzeja na pitanja o postojanju bezbednosnih protokola i obučenih lica nam odgovara:
Muzej poseduje zakonom propisan Akt o proceni rizika koji je izradila licencirana firma koja se bavi bezbednošću i na osnovu toga se postupa u navedenim okolnostima. Imajući u vidu savremene društvene i prirodne procese, svakako postoji prostor za donošenje preciznijih protokola u vezi sa ekstremnim klimatskim okolnostima i nepredviđenim situacijama (zemljotresi, ratno stanje i sl.). U Muzeju postoji lice koje je zaduženo za protivpožarnu zaštitu i bezbednost, koje je prošlo obuku za navedene poslove.
U vezi iskustva u riskantnim situacijama u prošlosti Narodnog muzeja, Jurišić priča:
Poslednji događaj koji je ugrozio predmete iz Muzeja je bio požar u kompleksu šumadijske etno-kuće u Šumaricama, devedesetih godina. Međutim, u prethodne tri decenije svedoci smo da su mnoga nepokretna kulturna dobra koja nemaju korisnike ili na kojima nisu rešena vlasnička prava, bila predmet ugrožavanja od vandalizma, koje samo po sebi nosi opasnost i od požara (od Kuće Ilije Kolovića do Mašinskih radionica).
Poput kolege Demića i Jurišić se slaže sa našom konstatacijom da modernizovanje prostora doprinosi i menadžmentu kriznih okolnosti u kulturi:
Prostor za muzejske depoe je akutni višedecenijski problem, imajući u vidu brojnost i količinu eksponata koji se svake godine uvećavaju, kao i njihovu raznovrsnost. Za sada, Muzej koristi posebno uređene prostore u okviru svojih objekata za istorijski i umetnički depo, ali se za etnološki i arheološki depo koriste službene prostorije izvan sedišta Muzeja što samo po sebi zbog izmeštenosti može predstavljati problem. Ranije je postojala inicijativa da se svi depoi smeste u novoizgrađeni objekat – repliku Šarenog konaka, međutim od izgradnje istog se odustalo. Prethodni gradonačelnik Radomir Nikolić je imao ideju da nam dodeli poseban prostor u vlasništvu grada koji bi se uredio za muzejske depoe, međutim nakon personalne promene u gradskoj upravi to se više nije pominjalo. Činjenica je da bi Muzeju svakako značila izgradnja novog prostora ili adaptiranje postojećeg u skladu sa svim muzeološkim standardima, ali to pre svega zavisi od finansija.
Poslednji istraživani objekat, koji se nalazi upravo preko puta Narodnog muzeja, ne spada u ustanove kulture, ali svakako spada u šire kulturno nasleđe, kao prvi za tržnicu projektovani objekat u periodu pre Drugog svetskog rata. Ali u pitanju je i objekat koji je u fokusu kritika javnosti, političke opozicije i medija, a koje se odnose na aktuelnu gradsku vlast. Rušenje autentičnog dela tržnice prilikom radova na izgradnji javne garaže ne spada direktno u posledicu krizne ili vanredne situacije, već u nemar izvođača radova, ali i bezbednosni fijasko kada je reč o zaštiti kulturnog dobra. Međutim, jedna druga projekcija rizika je više nego očevidna, a dovodi u pitanje samu svrhu ovih radova. U neposrednoj blizini objekta se nalazi jedina kragujevačka reka Lepenica, koja je do sada, što je na početku navedeno i bila glavni uzrok poplava grada. Treba postaviti pitanje, da li i pored uređenog korita i pretpostavljenih građevinskih mera zaštite garaže, možda iznenadna – ali moguća u vreme klimatskih promena, potopska bujica može izlivanjem jednostavno od moderne garaže napraviti svojevrsni vodeni rezervoar parkiranih vozila…
Zaključak se u kriznom menadžmentu kulturne politike javnog sektora sam nameće. Uz spremne protokole i primenu, jednostavno je ključna priprema, odnosno frekventna procena rizika, ali i monitoring raznih potencijalnih uzroka. I nadasve, adekvatan prostor u infrastrukturnom smislu, moderan i opremljen po svetskim standardima za očuvanje kulturnih dobara.
autor dr Vladimir Paunović
Tekst je nastao u okviru projekta “Za redovno informisanje u vanrednim situacijama: Informacije pre svega” koji sprovodi udruženje Res Publika. Ovaj projekat je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom tekstu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.