«Sama je tražila, šta je imala da pita!»,
«Ako ja ne pristanem, dovešće neku mlađu»,
«Dobro… bar imam platu»,
«Ćuti, uvek može još gore da bude».
Ove izjave česte su među novinarkama, ali i ženama u drugim profesijama. One ukazuju na apatiju, nedostatak solidarnosti i saosećanja, kao i na egzistencijalne probleme, koji žene sputavaju u tome da se pobune ili zatraže zaštitu od nasilja kom su izložene. Na Međunarodni dan žena koristimo priliku da još jednom osudimo svaki vid nasilja i diskriminacije u društvu i ukažemo na izazove sa kojima se žene u medijima suočavaju.
Veliko prisustvo agresije u javnoj i privatnoj sferi, tradicionalni / konzervativni kulturni modeli, religija i rodni stereotipi, učinili su da građani/ke postanu neosetljivi na nasilje i ne prepoznaju sve njegove forme. U slučaju novinarki to je dvostruko značajno – da one koje trpe nasilje mogu da se suprotstave, potraže pomoć i prijave ga, i da profesionalnim i etičkim izveštavanjem o ovoj temi doprinesu prevenciji i zaštiti žrtava. Činjenica da mnoge novinarke, kao i žene u drugim profesijama, nisu spremne da prijave nasilje i javno govore o njemu, verovatno je posledica nepoverenja u institucije. Posebno je teško u manjim lokalnim zajednicama zbog toga što su stigmatizacija i pritisak veći, napadi veoma brutalni, a žrtve manje zaštićene.
Dugotrajna izloženost nasilju i pritisku, egzistencijalni problemi, nečinjenje ili nedovoljno činjenje državnih organa i grupa koje bi trebalo da pruže zaštitu, manjak empatije i solidarnosti, osećaj besperspektivnosti dovode do toga da novinarke odustaju od istraživačkih priča, postaju pasivne ili se potpuno povlače iz profesije. Iscrpljene i/ili zastrašene novinarke odlaze iz redakcija (kojih je zbog političkih pritisaka i ekonomskog iscrpljivanja širom Srbije sve manje), ili su pak prinuđene da obavljaju druge poslove, a da se novinarstvom bave volonterski, uzgred i površno. Sve to dovodi do opadanja kvaliteta javnog informisanja. Dešava se da, ne samo da nema medijskog pluralizma, već zajednice ostaju bez javnog informisanja, prepuštene nacionalnim medijima pod kontrolom vlasti, propagandnim portalima i biltenima i dezinformisanju na društvenim mrežama. U takvoj situaciji javni interes nema ko da štiti, nema pritiska na vlasti da rade transparentno i odgovorno, nema preispitivanja ni javne diskusije i na kraju nema ni demokratije.
Res Publika apeluje ne sve relevantne društvene aktere da doprinesu podizanju svesti o problemima i nasilju kojem su izložene žene u medijima, kao i o povezanosti agresije, atmosfere straha i narušavanja slobode izražavanja i njihovog pogubnog uticaja na pluralizam i demokratičnost društva.