Res Publika
Od 2000. godine do danas u Narodnoj skupštini Srbije, najvišem zakonodavnom telu u zemlji, bilo je samo troje narodnih poslanika sa invaliditetom.
Situacija na lokalu je, po rečima predstavnika udruženja koja okupljaju osobe sa invaliditetom, nešto bolja. Kreativni i ambiciozni pojedinci mogu da se izbore za određeni položaj, ali i u manjim sredinama stranke ih, kažu, najčešće kandiduju jer smatraju da bi tako mogle da zadobiju određene političke poene. Kada prođe izborna kampanja i glasanje, na osobe sa invaliditetom i obećanja se jednostavno zaboravi.
Nisu retki ni slučajevi da osobe sa invaliditetom budu veoma visoko pozicionirane na listama političkih partija, a da se onda, kada se završi glasanje, na njihova mesta jednostavno postave drugi ljudi.
Iako u Srbiji postoji između 600.000 i 800.000 osoba sa invaliditetom, o procentu njihove zastupljenosti u političkom životu gotovo da ne može da se govori. To je posledica određenog nasleđa i predrasuda koje postoje u našem društvu, ali ujedno i velika strateška greška onih koji kreiraju državnu politiku, jer ignorišu veliki broj birača. Ako na 800.000 ljudi dodamo i članove njihovih porodica, koji su najčešće na istim političkim relacijama kao osobe sa invaliditetom, vidimo o kolikom biračkom telu je reč, objašnjava za Res Publiku Milan Stošić, predsednik Saveza slepih Srbije i u dva mandata odbornik u kragujevačkom parlamentu.
On napominje da su dva osnovna razloga zbog kojih je malo osoba sa invaliditetom na mestima odbornika ili narodnih poslanika. Jedan je njihova nedovoljna motivisanost da se bave politikom, a drugi nepostojanje volje unutar političkih partija da ih kandiduju na te funkcije.
Nemotivisanost osoba sa invaliditetom je uslovljena, pre svega praktičnim razlozima. Mi i dalje imamo fizičke barijere koje nam onemogućavaju pristupačnost. Da bismo bili aktivno uključeni u politički život mora da nam bude omogućeno da dolazimo na sednice, da govorimo o svojim problemima i aktivno učestvujemo. Zatim, problem je i što veliki broj OSI zavisi od vrste i težine invaliditeta. Nisu ostvareni u svom životu, pa im politička participacija deluje kao nešto potpuno nebitno u odnosu na potrebe koje su im u biološkom i socijalnom smislu iznad svega, objašnjava Stošić.
Srećom, dodaje, postoji i veliki broj osoba sa invaliditetom koje su ostvarene u svakom pogledu i za koje su politički problemi značajni. Međutim, tu na scenu stupaju političke partije, koje ne pokazuju volju da pruže šansu osobama sa invaliditetom da učestvuju u procesu donošenja odluka. Naše zakonodavno telo nije predstavničko, kaže Stošić, već se i u lokalne i u nacionalni parlament ulazi isključivo preko političkih partija, koje mogu da poguraju neku osobu sa invaliditetom samo ako od njenog angažovanja imaju određene koristi.
U svakom drugom slučaju kod nas postoji određena politička arogancija. Kao predsednik Saveza u kome se nalazi 45 udruženja, sa nekim političkim iskustvom i rezultatima iza sebe, ja nemam komunikaciju sa šefom kabineta nadležnog ministarstva, a da ne govorimo o ministru. Kada je izborna kampanja, političari nas traže, svašta obećavaju, a kada se ustoliče, počinje jedan biroktatski pristup, objašnjava Stošić.
Uvek se gleda, kaže, da se zadovolje sopstveni članovi, a naročito koalicioni, pa na bitna mesta dolaze ljudi koji se uopšte ne razumeju u određenu oblast. Na kraju dođemo u situaciju da o sportistima govore zemljoradnici, o zemljoradnicima turistički radnici, a niko o osobama sa invaliditetom. Od 30 do 50 odsto problema bi se, po rečima našeg sagovornika, rešilo bez ulaganja velikih sredstava, samo kada bi političari bili otvoreni za kominikaciju.
Sličnog stava je i nova odbornica u Skupštini grada Kragujevca Milena Stojanović, koja ističe da je ona bila kandidat ispred grupe građana koja je imala dovoljno izgrađenu svest da je kandiduje, ali da političke partije to retko rade.
Stojanović objašnjava da je jedan od razloga i taj što su osobe sa invaliditetom i udruženja kojima oni pripadaju previše zavisna od sredstava koja dobijaju iz lokalnih budžeta.
Mislim da članovi trpe veliki pritisak da se ne angažuju politički, jer ukoliko budu u opoziciji, udruženje neće dobiti sredstva iz lokalnog budžeta, a ona su im neophodna za funkcionisanje i obavljanje aktivnosti. Takođe, dešava se i da pojedine političke partije pozivaju saveze i udruženja i traže od njih da im javno iskažu podršku. To su sada pritisci koje neko može, a neko ne može da podnese, ističe naša sagovornica.
Takvo stanje nije dobro za osobe sa invaliditetom, kaže Stojanović, jer se pokazalo da su u svim lokalnim sredinama u kojima su oni aktivnije bili uključeni u politički život, ostvarene značajne promene. Doneti su akcioni planovi ili druga strateška dokumenta i ostvareni su brojni pomaci.
autorka Violeta Glišić
Tekst je nastao u okviru projekta “Lokalni mediji u službi zajednice: Mediji za sve”, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.