Umesto kritika, ovacije

“Kako postajem stariji, ljubav prema muzici se konstantno povećava, dok se iluzije polako raspršuju, tako da glavni razlog bavljenja ovom profesijom nije ni slava, ni lagodan život, već nezadrživa potreba da se izrazim kroz muzičku misao, kao i da što dublje proučim razne muzičke stilove i pravce.”

Ovako na pitanje o razlozima zbog kojih je muziku izabrao za svoju životnu profesiju odgovara dvadesetjednogodišnji novosadski kompozitor i pijanista, Dimitrije Beljanski. Ovaj mladi umetnik, čija se kreativnost i inovativnost posebno ističe u oblasti nove muzike, minimalizma i postminimalizma druge polovine XX i prve decenije XXI veka, dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja, među kojima se ističu one osvojene na ovogodišnjim takmičenjima u oblasti uporednog klavira, klavirskog dua i najbolje autorske kompozicije.

“Najviše mi znači specijalna nagrada za najbolje autorsko delo, jer sam je kao student Muzičke pedagogije u konkurenciji sa studentima kompozicije osvojio sa kompozicijom “Rondo koji to nije”. Činjenica da sam pored jake konkurencije osvojio prvo mesto, dala mi je dodatan podstrek, tako da sam nekoliko meseci kasnije uspeo da upišem studije Kompozicije. Pored toga, veoma mi je draga i nagrada koju sam osvojio u Banja Luci, sa koleginicom Aleksandrom Marković na Bijenalu, u kategoriji klavirskog dua.”

Dobiti jedno takvo priznanje za klasičarsko-minimalistički repertoar kakav niko u istoriji Bijenala nije izveo, bilo je potpuno neočekivano, zar ne?

“Naravno! Imali smo repertoar koji je pored Mocarta (Wolfgan Amadeus Mozart), obuhvatao i dela poznatih minimalista: Erika Satia (Erik Satie), Arvo Parta (Arvo Part) i Vim Mertensa (Wim Mertens). Čak smo bili spremni na to da se vratimo kući sa oštrim kritikama, ali dogodilo se upravo suprotno. Žiri je bio oduševljen, osvojili smo prvu nagradu i dobili poziv da sviramo na završnom gala koncertu sa kompozicijama Himna velikog grada (Hymn to the Great City) Arvo Parta i Četiri ruke (4 Mains) Vim Mertensa.”

Beljanski, koji je student Akademije umetnosti u Novom Sadu, kaže da trenutno nema uzore u klasičnom smislu te reči, jer ceni svakog umetnika koji se iskreno bavi svojom profesijom. Smatra da je poniranje u suštinu i dubinu muzičkog izraza jedinstvena prilika za unapređenje tehnike i metoda rada.

Imao si priliku da sarađuješ sa dvojicom avangardnih Britanaca, Katlerom i Baretom. Kakvo je bilo to iskustvo, možeš da nam preneseš bar delić atmosfere sa radionica i šta si uspeo da naučiš?

“Kris Katler (Chris Cutler) i Ričard Baret (Richard Barrett) su neverovatni umetnici i profesionalci sa potpuno drugačijim pristupom radu u muzici. Sa Katlerom sam imao priliku da sarađujem u martu, gde sam kao učesnik radionice “Neumorna Rezidencija” upoznao deo muzičke istorije Velike Britanije i učestvovao u izvođenju Kornelijusovog dela “Treatise”, dok sam na Baretovoj radionici zajedno sa grupom od petnaest umetnika učestvovao u izvođenju četvoročasovnog dela “Veliko učenje” (The Great Learning). Ričardov fokus bio je na samoj kompoziciji, a čitava koncert-radionica održana u Kino sali Železničke stanice u Novom Sadu. Imali smo priliku da se u toku koncerta krećemo salom i prolazimo kroz publiku. Neverovatan osećaj! Kada nisi na sceni, počneš da obraćaš pažnju na mnoštvo drugih detalja, osluškuješ vibracije i akustiku, posmatraš reakciju publike… Naučio sam mnogo interesantnih stvari o korišćenju studija, britanskim bendovima poput Henri Kava (Henry Cow) i Art Birsa (Art Bears), avangardnom kompozitoru Kornelijusu Kardjuu (Cornelius Cardew), organizaciji turneje… U svakom slučaju, krajnje neobična, interesantna koncepcija i iskustvo za pamćenje.”

Izvodeći dela renomiranih svetskih kompozitora, Beljanski nastoji da upotpuni doživljaj muzike kao umetnosti čistog zvuka, bez eksponencijalne dramatske strukture, te stoga u svojim autorskim kompozicijama krajnje modernistički pristupa obradi tematskog materijala i kombinovanju elemenata različitih muzičkih pravaca.

U poslednje vreme dosta se fokusiraš na minimalistički pristup umetničkom delu. Šta je to što te fascinira?

“U svetu gde se muzika dvadesetog veka doživljava kao nešto neprijatno, neslušljivo, elitno i intelektualno, pravo je otkrovenje čuti muziku autora kao što su Satie (Erik Satie), Glas (Filip Glass), Rajh (Steve Reich) i Part (Arvo Part). Minimalizam kao pravac ima dosta estetskih kvaliteta, među kojima me najviše privlače jednostavnost i tonalnost. Redovno ih koristim u mnogim svojim kompozicijama, ali do te mere da ostanem prepoznatljiv i dosledan sopstvenom stilu i upotrebim onoliko minimalističkih elemenata koliko je neophodno da bih ostvario svoju idejnu zamisao.”

Koliko je eksperimentalna muzička scena uopšte popularna u Srbiji?

“S obzirom na to da ne postoji nikakva institucionalna podrška, sve se svodi na entuzijazam pojedinaca. “Improsto” je u Novom Sadu realizovao svoj 83. koncert, što je zaista impresivna brojka. Nažalost, nisam siguran kakvo je stanje u ostalim gradovima i koliko često se organizuju takvi koncerti, ali jedno je sigurno – eksperimentalna muzika se sve više populariše na našoj domaćoj sceni.”

Aleksandra LUKIĆ


Tekst je napisan u okviru projekta „Mladi novinari za odgovornu profesiju“ koji uz podršku Ministarstva kulture i informisanja sprovodi Šumadijski centar za građanski aktivizam „Res Publika“


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.