Mediji u Srbiji o nasilju izveštavaju, uglavnom, kada se desi neka velika nesreća, pa i tada senzacionalistički i tendenciozno, posvećujući više pažnje “krvavim detaljima“, nego samom fenomenu nasilja.
Novinari često ne vode dovoljno brige o tome kako takav način izveštavanja utiče na same aktere događaja, na žrtve, preživele i svedoke, a još manje kakve emocije i reakcije izaziva kod građana.
Tokom izveštavanja sa lica mesta često se traga za izjavama komšija, prijatelja, rođaka, pa čak i onih koji su naselje godinama trpeli. Iako se ne navode imena, već samo inicijali žrtava i nasilnika, objavljuju se fotografije njihove ulice, kuće ili se navodi kraj u kome žive, čime se posredno otkriva njihov identitet.
Zbog svega navedenog, organizacije koje se bave fenomenom nasilja godinama upozoravaju da takav način izveštavanja više šteti nego što pomaže u rešavanju ovog problema. Po rečima advokatice Aleksandre Zakić iz udruženja Oaza sigurnosti, poseban problem predstavlja neistinito izveštavanje i prebacivanje krivice na žrtvu.
U cilju da se priča pojača, često se navode podaci da je žena koja je pretrpela nasilje bila preljubnica, da se oblačila na određen način, da je volela da izlazi sa društvom, da se kasno vraćala kući. Takvi navodi služe da se krivica za nasilje prebaci na nju, da je ona nešto uradila i izazvala nasilnika, da ima “dug jezik” ili da je zaslužila to što joj se desilo. Međutim, opravdanja za nasilje nema, niko nije kriv što se našao u tom položaju i to može svakome od nas da se desi, objašnjava naša sagovornica.
Po njenim rečima, takva vrsta izveštavanja nije podržavajuća za žrtve, ne podstiče ih da nasilje prijave i potraže pomoć, već ih još dublje gura u ruke nasilniku.
Kada pročita kako je neka žena ubijena, žrtva nasilja ne pomisli kako što pre mora da se izvuče iz te situacije, već kako treba da se pokori da i ona ne bi tako završila, napominje Zakić.
Sa druge strane, ističe da senzacionalističko izveštavanje nije dobro ni zbog toga što može da postakne pojedince sličnih sklonosti da ispolje svoju nasilničku prirodu. Ljudi koji su nasilni mogu da požele da i oni postanu poznati u javnosti, da se o njima tako govori i piše. Dakle, medijski natpisi ih podstiču na izvršenje krivičnih dela.
Slično stanovište deli i Mina Mijailović, predsednica udruženja Oaza sigurnosti i koordinatorka mreže Žene protiv nasilja, koja poseban problem vidi u insistiranju novinara da svaka priča ima dve strane.
Smatram da oni to ne rade namerno, to je nešto na šta ih novinarski kodeks obavezuje, ali kada govorimo o nasilju nema druge strane. Šta može da bude druga strana priče, ako je žena modra i prebijena? Šta je ona to mogla da uradi, da bi zaslužila tako nešto? Novinari, a pre svega urednici, treba da shvate da kod nasilja postoji neravnožeta moći, nasilnik i žrtva nikada nisu u istom položaju, jer se ona plaši za svoj život. Zato to izjednjačavanje njihovog statusa i položaja nije u redu, a to je nešto što pored medija rade i institucije, ističe Mijailović.
Jedno od rešenja ovih problema, po rečima advokatice i dugododišnje aktivistkinje Vere Simić, može da bude specijalizacija novinara.
Svi novinari se bave nasiljem, odnosno svi pišu o toj temi. To ne bi trebalo tako da bude, jer da bi izveštavao o nekoj pojavi, novinar prvo mora da je poznaje. Mnogo novinara ne poznaje fenomen nasilja. Oni su uvideli da se o tome sada govori, da je popularno i zato o tome pišu. To se vidi po tome kako oni prilaze žrtvi, kako razgovaraju sa njom, kako se obraćaju nasilniku, a najčešće po zaključcima u tekstovima i po komentarima, ističe Simić.
Prvi korak ka boljem izveštavanju ona vidi u edukaciji novinara za rad sa žrtvama nasilja, a zatim u ideji da se edukuju i građani, tako što će se više pisati o fenomenu nasilja, a manje o konkretnim slučajevima.
Budući da smo društvo u kome se nasilje veoma toleriše, prvo treba edukovati građane da ono postoji, ali i kako da ga prepoznaju i prijave, jer komšije često znaju šta se dešava, među sobom komentarišu, ali retko prijave nasilje. Zatim je potrebno u vestima uvek navesti koje su mere zaštite i kome žrtva može da se obrati. Tekst nikada ne sme da je osuđuje, već da je podrži. To je moguće postići jedino ako je novinar senzibilisan za taj fenomen, da ga dovoljno poznaje da svojim izveštavanjem ne povredi žrtvu i ne prenese pogrešnu poruku javnosti, zaključuje SImić.
Iako izveštavanje o nasilju ima dosta mana, sve naše sagovornice su složne u oceni da je bolje o njemu pisati nego ignorisati ga i praviti se da ne postoji. Nasilje je oduvek prisutno, ali se o tom fenomenu nije dovoljno govorilo. Žene su se sada osmelile da nasilje prijave, a tome su sigurno doprineli i medijski sadržaji iz kojih su saznale da nisu jedine kojima se to dešava, da ne treba da ih bude sramota i što je najvažnije da izlaz postoji.
autorka Violeta Glišić
Tekst je nastao u okviru projekta “Etički i profesionalni izazovi novinarstva u lokalnim zajednicama” koji je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija.