POP Forum
Masovni događaji iz najpopularnije oblasti pop – kulture, “open air”, odnosno koncerti popularne muzike na otvorenom, uvek su privlačili pažnju lokalnih javnosti, ne samo kao publike, već i kao kritičara, iz najmanje dva razloga, odnosno polemičkih polazišta – utrošenih javnih sredstava na produkciju i programske selekcije. U kragujevačkom slučaju, to se posebno odnosi na kulturnu manifestaciju “Đurđevdan je…”, to jest trodnevne besplatne koncerte popularne muzike na opštinskom travnjaku, uz neizbežni vatromet, koji za razliku od “Arsenal festa” i dalje spadaju u ingerenciju najstarijeg polivalentnog kulturnog centra grada – Doma omladine.
Uz kulturološki doprinos teoriji da pomenuta manifestacija otkriva dve vrste trendova – “omnivore” kao dominantnu publiku i populizam kao glavni javni diskurs. Kao prvo, tzv. “omnivori” ili publika koja prati, kolokvijalno rečeno, “od Silvane do Nirvane”, inače je identifikovana od strane autora teksta, prilikom jednog od prvih ovdašnjih istraživanja publike javnih ustanova kulture, pre otprilike petnaestak godina u Domu omladine, uz podršku Kancelarije za mlade. Sa ne mnogo velikim uzorkom, od par stotina posetilaca Doma i uz pomoć analognog upitnika, na pitanje o omiljenoj vrsti muzike koju bi voleli da slušaju uživo u programima, na prvom mestu je bio rok, pa pop, potom alternativniji pravci od panka, preko metala do regea, repa i tehna, da bi se tu našao i džez i klasika, a na samom dnu lestvice i narodni etnos. Međutim, kvalifikovanim otvorenim pitanjem o strukturi omiljene muzike, “omnivori” su upravo identifikovani u drugoplasiranom popu, jer je za njih popularna muzika od pokojnog Massima preko Čole do Ace Lukasa. Upravo je ovo i glavna ciljna grupa đurđevdanskih koncerata i reper selekcije organizatora, uz opasku da je dosadašnja praksa zaista dokazala da Kragujevac nosi epitet rok sredine, jer je na pomenutim koncertima najveći etno dolazio od Bregovićevog orkestra i Kragujevčanke Jelene Tomašević. Preostala, specijalistička po ukusu publika, polemiše zašto nema određene vrste muzike ili zbog učestalih repeticija (Vlado Georgiev nekada, Osvajači danas), međutim o ukusima ne vredi raspravljati po starim Latinima, preciznije Cezaru (De gustibus non est disputandum). A i treba biti realan, jer čuvanje statusa četvrtog grada u Srbiji, bar po kulturi ovog tipa, (pošto je infrastrukturno i institucionalno definitivno skrajnut) zavisi od obima budžeta produkcije, tako da je otprilike prošlogodišnji (jedan od) oproštaja SMAK-a, odnosno “SMAK plus” neki domet po poseti i omažu lokalpatriotizmu. Bilo koja željena svetska atrakcija, čak i uz novu vrstu samodoprinosa građanki i građana – bančin kredit, jednostavno bi “progutala”, ne samo infrastrukturu, nego i sam festival.
Drugi identifikovani fokus javnih polemika, mahom po društvenim mrežama sa bezbedne udaljenosti ili lažnoprofilne skrivenosti, participativnih razgovora o kreiranju i utrošku javnih sredstava na osnovu određenih planova i strategija, neminovno dolazi iz sfere populizma. Na koji način se isti odvija, objasniću kroz shvatanje grupe teoretičara (Taguieff 1995; Tarchi 2002, 2008; Jansen, 2011.) koji smatraju da populizam treba shvatati kao politički diskurs ili stil, svojstven različitim društvenim i političkim grupama, s obzirom na to da je jedina zajednička karakteristika raznih populističkih pokreta upravo pozivanje na narod. Pomenuti teoretičari populizam izjednačavaju sa političkim jezikom i retorikom baziranom na jednostavnosti i direktnosti koju najviše upotrebljavaju grupe koje se protive aktuelnoj vlasti ili preciznije, dominantnoj intelektualnoj klimi određene zajednice. Oni koji koriste populizam kao formu komunikacije obično odbacuju “intelektualizam elita” pozivanjem na “zdrav razum običnog naroda”, uz opciju jednostavnih rešenja kompleksnih društvenih problema. Upravo je ova jednostavnost glavna odlika pomenutih populističkih debata koje se pozivaju na rešenje, na primer, infrastrukture (rekonstrukcija Tržnice ili Putnikovog trga, izgradnja puteva ili “krpljenje” behatona) ili socijalnih problema ugroženih građana, umesto “bacanja para na vatromet i muziku”, kako se najčešće komentariše.
Ako se iz šireg ugla lokalnog nasleđa gleda ova pojava, masovni rok koncerti ispred opštinske zgrade ne počinju prve decenije dvehiljaditih sa obnovom vlasti Koalicije “Zajedno”, nakon mandantne vladavine DOS-a, nego sežu još od početka osamdesetih prošlog veka i prvomajskih proslava. Kroz opšteprihvaćenu formu “gitarijada” i izlaska u susret omladini, “samoupravljači” su vešto pružali šansu, prevashodno lokalnim rok grupama, da se predstave i široj javnosti osim porodice, drugova i komšiluka (pogotovo onog u blizini prostora za vežbu, koji se, moguće je, tako i navukao na rok). O tome arhivski svedoči i ilustrativna fotografija ovog teksta, na kojoj se jasno vidi, na koncertu ispred opštine (preciznije ugla “Doma kulture”, odnosno “Gradskog doma”), prvi nastup prve kragujevačke (i šire) pank grupe KBO! pred brojno respektabilnom publikom grada Kragujevca, početkom osamdesetih, kao neka vrsta tadašnjeg kulturnog šoka, po zvuku, za publiku.
Ali i za frontmena i osnivača grupe, Sašu Vujića Vuju, koji će doživeti da godinu dana nakon četvorodecenijske proslave rada u kontinuitetu, ove godine, na svečanoj skupštini, primi iz ruku gradonačelnika Kragujevca Nikole Dašića “Đurđevdansku nagradu” za doprinos umetnosti grada, kao vid najvećeg lokalnog priznanja statusnog tipa.
Zanimljivo je da lokalno kulturno nasleđe, uz detaljniju analizu, pruža daleko ranije začetke pojave masovnih proslava putem umetnosti. Po arhivskim izvorima, u julu 1834. godine, Knez Miloš Obrenović poziva Joakima Vujića da ponovo dođe u Kragujevac šaljući mu za putne troškove 50 forinti u Pančevo, da bi mu potom u septembru dao još 60 groša, a početkom oktobra još 450 groša. Po zapisu tadašnje “Narodne blagajne”, Joakim Vujić je prvu platu kao upravnik teatra primio 14. novembra 1834. godine, da bi u okviru priprema Sretenjske skupštine 1835, Vujić od Knjaza dobio zadatak “da uveliča ovo slavlje, da uveseli i oraspoloži skupštinske delegate (“kmetove”) i Kragujevčane.” Sretenjska skupština, na kojoj je donet prvi moderni Ustav Srbije, održana je od subote 2. februara (po novom kalendaru 15. februara), 1835. godine, do ponedeljka, 4. februara na otvorenom – livadi kraj Stare Crkve i delom pred Knjaževim konakom, a na prostoru Miloševog dvora je prodefilovalo “deset hiljada duša, gostiju, zvanica, kmetova”. Prvog dana uveče, pod vatrometom (“umetnički fajerverk majstora Bermana”), igrana je prva pozorišna predstava u Srbiji “Fernando i Jarika”, sa puno muzike koju je komponovao Josif Šlezinger.
Po Hristini Mikić, jednoj od prvih ozbiljnih teoretičarki kreativnih industrija na ovim prostorima, u razgovoru za POP Forum, kreativne industrije, kao i svaka druga oblast kreativnog sektora, trebalo bi da imaju podršku države sve dok se kroz njih ostvaruje opšti interes u kulturi. Tako svaka zemlja zauzima neki svoj nacionalni pristup na koji način će odmeravati kulturnu vrednost ovog sektora, opšti interes i na osnovu toga pružati finansijsku podršku. Ona navodi primer Velike Britanije i Francuske, koje kroz instrumente kutlurne politike podržavaju razvoj industrije video igara, ali samo nakon sprovedenog „Testa kulturalnosti“, odnosno posle evaluacije kulturne vrednosti i doprinosa ovih sadržaja. Ukoliko se oceni da se video igrama doprinosi raznolikosti i razvoju nacionalne kulture, takve stvari dobijaju podršku. Znači, važno je da li kreativne industrije doprinose ostvarivanju opšteg interesa ili ne.
Drugim rečima, da li je Kragujevcu važna kultura, odnosno umetnost, da li se ponosi prvim pozorištem i pomenutim epitetom “grada roka”? Svakako da da, jer bazično i epitet četvrtog grada Srbije teško možete u ovom trenutku kompenzovati pokazivanjem očuvanog nasleđa, izgrađene infrastrukture ili vandržavnih privrednih pogona koji zapošljavaju respektabilni broj lokalnog i zbog toga pridošlog stanovništva. A studenti, koji u ovom trenutku na neki način “na slamčicu” održavaju univerzitetske centre van Beograda, dolaze ne samo zbog manjih troškova i “druge šanse” studijskih programa, nego i zbog kulturnog života. A pomenuti “Test kulturalnosti” ipak prolazi u kragujevačkom slučaju masovne zabave, ali ne kao rezultat tzv. spillover efekta (“prelivanje” sredstava iz kreativnog sektora u ugostiteljstvo ili turizam), jer se teško brojem apartmanskih izdavanja, pojedenih obroka i popijenih pića, čak i “Arsenalove” publike ili eksternih posetilaca Smakovog koncerta za Dan grada, može refundirati uloženi javni budžet. Ali, opšti interes se ovde meri kroz vrednosni sistem pokušaja uspostavljanja “živog grada” nasuprot palanke. To potvrđuje i Hristina Mikić, smatrajući da Kragujevac ima dobre predispozicije da se pozicionira kao regionalno čvorište za razvoj kreativnog sektora u Šumadiji. Napominje da je to u svakom pogledu ambiciozan projekat za Kragujevac, ali i da je uz dobro planiranje, povezivanje različitih aktera (misli se na stvarnu, a ne partokratsku ekspertizu) i participativnost (građanki i građana prevashodno kao publike i finansijera, umetnika i drugih zainteresovanih), a naročito uključivanje civilnog sektora (ovde se ne misli na provladine organizacije), moguće doprineti uspešnoj realizaciji pomenutog. A poznati nacionalni rok analitičar Petar Janjatović, u izjavi autoru teksta, poentira u duhu ovog segmenta analize: “Ja zaista i dalje imam onu vrstu entuzijazma koju smo imali u vreme Subotičkog festivala, Palilulske olimpijade kulture i YU rok momenta. Znači nešto takvog tipa nedostaje, jer ne može sve da se gleda kroz profit. Češki film je umro onog trenutka kad je kapitalizam ušao u Češku. Ne mogu da se prave stvari vezane za umetnost, samo po nivou profita.”.
Međutim, populistički duh javnog diskursa, po pravilu vrednosni sistem opšteg interesa koristi u druge svrhe. Hristina Mikić tako govori da marketinški, u nedostatku nečeg drugog čime bi se mogle stvarati fascinacije u medijima, industrije zabave su dobre za političke spektakle. A sociolog Predrag Cvetičanin u svojoj studiji o polju kulturne produkcije Srbije napominje da “polje moći” čiji je deo kulturna produkcija ovih prostora (pri čemu se misli na javni sektor koji finansijski sve kontroliše) uspeh kod publike (oličen u broju prodatih primeraka, broju gledalaca, pozorišnih predstava, nagrada…) tretira kao jedino važan.
Promenom ideološkog diskursa devedesetih i posebno kasnije, od post-DOSovskih dvehiljaditih, u Kragujevcu su Prvomajski praznici i sa tim kulturne masovke zamenjeni Đurđevdanskim (levičari potisnuti od strane neo-religioznih konzervativaca), dok su Oktobarske komemorativne svečanosti zbog ovdašnje ukorenjene kulture sećanja, ostale konstanta. U predarsenalfestovskom periodu, manifestacija “Đurđevdan je…” predstavljala je jedinu masovnu manifestaciju kulture, dok je promenom vlasti Nikolić nije ukinuo (iz populističkog razloga “štednje”, sličnog očevom “narodnom hlebu”) i zamenio delimično simfo-rokom “Kod Krsta”, sve dok Dašić, kao očigledni ljubitelj rok muzike, nije odlučio da je vrati “na velika vrata” prošlogodišnjim Smakovim koncertom. Uzgred i pripremajući novu lokalnu kampanju.
Kao što svaka vlast ima svoje muzičare – Knjaz Miloš Šlezingera, Samoupravljači lokalne bendove, Milošević turbo-folk/pop, G17 Pilote, DSS Čorbu, a sadašnji Joksimovića i Cecu, tako i svaki grad ima svoj kulturni identitet. Kragujevac, osim “grada roka”, ima i izraženi duh lokalpatriotizma, nastao još od vremena dislokacije prestonice, pa u neku ruku i tradiciju učešća lokalnih bendova (koji su realno vidljivi na mnogo širem nivou), što je zapravo dobro zbog razvoja ove pop – kulturne scene. Ali i ograničenog animiranja masovnosti, jer ne može se stalno, kao što je Smaku (plus ili kako god) pošlo za rukom, tako lako popunjavati prilično veliki prostor ispred opštine. Otuda i repeticija izvođača, ali i šansa da mladi umetnici, u aktuelnom slučaju hip-hop muzičari, dopru do velike bine.
Struktura budžeta ovakvih manifestacija je zapravo koristan izvor vidljive i nevidljive namere. Kao kada analizom gradskog konkursa za kulturu uvidite prećutno prihvatanje da beogradski organizatori, zarad “Arsenala”, dobiju polovinu budžeta, slično Egzitu u Novom Sadu, što je zapravo cena profesionalne organizacije sa ozbiljnim imenima i nacionalnom vidljivošću. Ili kada analizom medijskog budžeta grada lako uočite namensku supremaciju RTK kao “sigurne kuće” režima. Slično je i sa “đurđevdanskim” budžetom, jer je zvanična izjava od prošle godine pokazala nekoliko zanimljivih stvari. Časnu odluku Nenada Jakovljevića, istovremeno i direktora Doma omladine, kao organizatora i člana Osvajača, da ne dobije profesionalni honorar za nastup kao svi ostali učesnici, očekivanu cenu usluga “fajervorka”, kako bi rekli u Knjazovo vreme, ali i zanimljiv podatak da je firma zadužena za tehniku, odnosno razglas, rasvetu i binu (što se diletantski često poistovećuje sa produkcijom), inače vrlo česta u širim manifestacijama aktuelnih vlasti, dobila daleko više javnih sredstava od onih koji su i činili program – muzičara, posebno članova Smaka.
Građanke i građani će i dalje proslavljati gradske praznike, ali se promena odnosa prema odlukama legitimiranih predstavnika vlasti neće desiti, ne dok sve generacije familije kragujevačkih đurđevdanskih svečara nauče napamet tekst “S kim čekaš dan”, nego kad se jednom uspostavi participativna demokratija na ovim prostorima kao deo sistema. Koja će podrazumevati stvarna nezavisna regulatorna i korektivna tela, poput komisija, odbora i kontrole nezavisne medijske i kulturne scene.
autor dr Vladimir Paunović
Tekst je nastao u okviru projekta „Kragujevački mediji u službi građana – u potrazi za rešenjima”, koji se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Media i Reform Centar Niš. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove MRCN i Ambasade SAD već isključivo autora.