Srušeni gradovi, uplakani starci, ruke i noge koje vire ispod ruševina, preživela tek rođena beba spojena pupčanom vrpcom sa poginulom majkom… Plač, vapaji, kuknjava… Sve su ovo prizori kojima su nas mediji zasuli otkako se na granici Turske i Sirije dogodila serija katastrofalnih zemljotresa. Broj mrtvih još se ne zna, ali u trenutku pisanja ovog teksta prešao je 50.000.
Ako bi neko prošao kroz Kodeks novinara Srbije (ili bilo koji drugi medijski kodeks na svetu), moglo bi mu se učiniti da je izveštavanje iz Turske i Sirije sasvim neetično. Kodeksi, naime, kažu da je zabranjeno uzimati izjave od ljudi koji su u stanju povišenih emocija ili nisu u potpunosti svesni posledica izlaganja javnosti. Neko ko je upravo izgubio čitavu porodicu i krov nad glavom sasvim izvesno jeste osoba u stanju povišenih emocija. Takođe, neetično je objavljivati uznemirujuće sadržaje, pogotovo ako su posebno brutalni. Porušeni gradovi, zatrpani leševi, polužive bebe, svakako jesu uznemirujući sadržaj.
Da li to znači da su, izveštavajući o zemljotresu u Siriji i Turskoj svi mediji prekršili sve etičke standarde? Paradoksalno, odgovor je: ne, nipošto.
Etičke dileme su po definiciji komplikovane i ne bi se zvale “dileme” da je na njih lako odgovoriti. Međutim, svaki etički kodeks medija obavezno sadrži jedan član čija je suština sledeće: apsolutno svaku tačku kodeksa novinar ili novinarka sme da prekrši ako preteže javni interes.
Iako ne postoji univerzalna definicija javnog interesa, najobuhvatnije rečeno – javni interes je ono što najviše doprinosi što boljem položaju što većeg broja ljudi.
Da svet nije video sve one stravične prizore sa granice Turske i Sirije, kako bi znao za razmere katastrofe u ove dve zemlje? A važno je da svet zna, kako bi poslao pomoć. Ovakvo izveštavanje o zemljotresu apsolutno jeste dobro i korisno za građane koje je pogodila ova tragedija. Ispostavilo se vrlo brzo da nema gotovo nijedne zemlje na svetu koja nije poslala spasilačke ekipe i pse tragače kako bi izvukli što više preživelih. Sada, kada je potraga za preživelima obustavljena, u Tursku i Siriju putuju šleperi lekova, hrane, ćebadi, građevinskog materijala. Svega toga ne bi bilo da su mediji suvoparno javili kako je ove dve zemlje pogodila serija zemljotresa u kojima je poginulo 50.000 ljudi. Jer, 50.000 je nezamisliv broj, i za većinu ljudi je samo to – broj. Uplakani starac ili iz ruševina izvađena beba jesu lice tragedije, oni pokazuju kako sve zaista izgleda i koliko je sve zaista strašno. Oni bude emocije i pokreću na akciju, a akcija donosi pomoć.
Godine 2015, u jeku bliskoistočne izbegličke krize, Sredozemno more izbacilo je na peščanu plažu u čuvenom letovalištu Bodrumu (Turska) telo dvogodišnjeg sirijskog dečaka Alana Kurdija. Turski fotograf Nilufer Demir napravio je fotografiju Alanovog tela. Na peščanoj plaži, u rano septembarsko jutro, maleni Sirijac izgleda kao da spava. Prava istina je, međutim, da je Alan Kurdi sa porodicom krenuo na put kojim su tada išle stotine hiljada Sirijaca, bežeći od rata, u krhkim čamcima, švercerskim kanalima, preko Mediterana, ne bi li se dokopali Evrope. Desetine hiljada taj put nije preživelo. Oko ove fotografije vođene su etičke polemike na čitavoj svetskoj medijskoj sceni. Da li je trebalo da se slika mrtve bebe nađe na svim naslovnim stranama vodećih svetskih magazina? Samo na prvi pogled, odgovor je – ne. Fotografija mrtvog Alana Kurdija preko noći je promenila pogled koji je većina Evropljana imala na izbegličku krizu. Ne, to nisu isključivo muškarci u punoj snazi, opremljeni ajfonima i u firmiranoj odeći, večito svima sumnjivi da su možda teroristi maskirani u izbeglice. To su bebe, deca, žene, starci, pa na kraju krajeva, i muškarci.
Na sličan način fotografija Kevina Parkera na kojoj lešinar odmerava mršavo i iznemoglo telo afričke devojčice pokrenulo je osamdesetih godina prošlog veka svet i upoznalo ga sa ogromnim problemom gladi na afričkom kontinentu.
Etički kodeks nije Sveto pismo.
Međutim, postoji u ovoj priči još jedan ugao. U redu, tragični prizori imaju smisla, to smo elaborirali. Ali, kada se sa njima pretera i kada mediji nedeljama prikazuju samo to, može se učiniti da “merače” nad tragedijom i da od nje prave profit.
Zato postoji momenat u medijskom izveštavanju kada se treba okrenuti ka sebi. Siriju i Tursku pogodila je serija razornih zemljotresa. Desetine ljudi uhapšene su zbog lošeg kvaliteta gradnje, što je dovelo do ogromnog broja žrtava. A šta je sa nama ovde? Da li živimo na području gde su ovako razorni zemljotresi mogući? Na šta ukazuju seizmička kretanja u našoj zemlji? U zemlji u kojoj novogradnja niče kao pečurke posle kiše, zapravo, nije ni potreban konkretan povod da se ispita zadovoljavaju li novoizgrađene zgrade standarde zaštite od zemljotresa. Ko i kako proverava da li se ti standardi poštuju? Nije zgoreg podsetiti se i na ovdašnja iskustva poput zemljotresa u Mionici 1998. i u Kraljevu 2010. kako bismo videli zašto je u Mionici stradalo 3500 objekata, a u Kraljevu su dve osobe poginule.
Granica Sirije i Turske možda je fizički daleko od Srbije, ali ono što se tamo desilo vrlo je blisko svakom u svakom delu sveta, pa i nama. Prirodne katastrofe nose sa sobom besmislene tragedije, ali ako nas opamete, to može da nam da makar neki osećaj smisla i utehe.
autorka Jovana Gligorijević
Tekst je nastao u okviru projekta “Za redovno informisanje u vanrednim situacijama: Informacije pre svega” koji sprovodi udruženje Res Publika. Ovaj projekat je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom tekstu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.