Izjava Bratislava Gašića, tadašnjeg ministra odbrane, “Volim novinarke koje lako kleknu”, upućena kragujevačkoj novinarki Zlatiji Labović, izazvala je lavinu komentara na društvenim mrežama, proteste novinarskih organizacija, borbu za unapređenje položaja novinara.
Međutim, u senci tog skandala ostalo je nezabeleženo da ta borba nije u velikoj meri pomogla osobi kojoj je taj komentar bio upućen. Zlatija Labović je posle tog dana prošla kroz psihičku i finansijsku torturu koja je trajala pune tri godine.
Torturu o kojoj nije pričala sedam godina, bojeći se prvo za svoju egzistenciju, za posao od koga je zavisila i koji je neizmerno volela, a zatim čekajući da sazri trenutak da njena priča nešto znači, da ukaže da se mobing u novinarstvu dešava i da ga najčešće vrše žene nad ženama.
– Kada se to desilo, ja nisam ni bili svesna te rečenice. Zatim sam postala besna. Ne zbog toga što je izgovoreno, već zato što sam sebe videla u medijima. Želela sam da se bavim ovim poslom do kraja života, a to je bio tek neki zalet moje dopisničke karijere. Nerviralo me što se taj događaj lepi za moje ime, to je pravilo mrlju u mom radu. Želela sam da se jednostavno ne spominje, da se zaboravi i da prođe, ističe Zlatija Labović.
Ne samo da nije prošlo, nego je u njenoj karijeri napravilo ozbiljne probleme. Kako sama kaže, posle tog događaja, primetila je potpuno drugačije ponašanje nadređenih prema njoj na poslu. U tome je prednjačilo rukovodstvo televizija Prva i B92, za koje je tada radila, i što je posebno pogodilo, glavnu ulogu su imale žene.
– Bilo mi je rečeno da se “primirim” i ono čuveno od čega mi je danas muka “da ne talasam”. Poručeno mi je i da sam na tankom ledu i da čuvam leđa da ne bih izgubila posao. Mesecima su mi odbijali priloge, a zatim kad bih neki i uradila, onda ga nisu emitovali. Onda se neko dosetio da bi nešto mogli i da puste, ali da to nikako ne bude politika i teme od javnog interesa, kaže sagovornica Res publike.
Za to vreme trpela je i finansijske pritiske jer je zarada konstantno kasnila, a to joj je u tom trenutku bio jedini izvor prihoda.
– Kolega snimatelj i ja smo radili u sivoj zoni, nismo bili prijavljeni i novac je kasnio i njemu. Znala sam da je to zbog mene i osećala sam grižu savesti jer je on imao porodicu, kaže Labović.
Urednici su vršili pritisak na nju po nalogu direktora, u to je potpuno sigurna, kao i u činjenicu da ih niko iz vlasti nije zvao da urgira, već je rukovodstvo samo sebi postavilo taj zadatak.
– Rukovodstvo je, to je sada potpuno jasno, bilo opredeljeno za vladajuću Srpsku naprednu stranku i iz mog ugla sebi je dalo zadatak da me skrajne. Zato za mene Gašićeve reči nisu bitne, najviše su me razočarale koleginice koje su tada, a sigurno i sada tako rade, bile nerazumne i bahate. One su sebi dozvolile da povise ton, da urušavaju moj rad i da me unize kako bih sama otišla, iskrena je Zlatija.
Protest “Novinari ne kleče” koji su kao podrška organizovale kolege svake subote, kaže, tada joj nije mnogo značio, jer je ona samo bila povod da se razgovara o teškom stanju i nagomilanim problemima u medijima. To je, po njenom mišljenju, i normalno, ali je problem što se to stanje do danas nije poboljšalo. Nažalost, samo se pogoršalo.
Upravo zbog toga je rešila da govori sada, posle sedam godina, kada je prepoznatljivija i smatra da će njene reči imati nekog uticaja. Kada iza nje stoje ljudi, Kragujevčani sa kojima je radila i kojima je pomogla, koji vole da je gledaju.
– Uvek stavljam akcenat na dopisnike i reportere koji moraju sami da vode računa o sebi, da se čuvaju, jer niko drugi neće da brine o njima. Dopisnici su posebna vrsta novinara koji su degradirani i potcenjeni. Retko ko hoće da se bavi ovim poslom jer smo mi prevazišli hiper produkciju. Ako radite za televiziju, radite za nekoliko redakcija i to na dnevnom nivou. Bitno je da se sve odradi sad i odmah. Nemamo slobodne dane i zaista smo ugroženi i fizički i psihički, ističe naša sagovornica.
Labović smatra da su tome i sami doprineli jer najveći broj kolega radi za nacionalne medije preko svojih agencija i za to bivaju plaćeni po učinku.
– Mediji znaju da ćemo mi samo u izuzetnim prilikama da odbijemo zadatak i teren jer moramo da radimo, da bi zaradili i to je poražavajuće. Dopisnici žive život u pauzama između terena. Završavaju obaveze, idu kod frizera, kod lekara, sve to između različitih priloga i zadataka. Presedan je kada imamo slobodan jedan dan vikenda i tek tada vidimo koliko smo umorni, jer se umor gomila, postaje hroničan, kaže Labović.
Pored toga, položaj dopisnika značajno otežava i način na koji su oni tretirani i što mediji iz Beograda uvek gledaju kako da ih manje plate. Oni su, kaže, navikli da budu plaćeni po nekim cenama od pre 10 do 15 godina i iz straha misle “bolje išta, nego ništa”.
– Uporno pričam kolegama da reportere i dopisnike ne zovu zato što ih mnogo vole, već zato što znaju da će priče iz unutrašnjosti biti gledane i čitane i da dižu rejting. Na to idu reklame, klikovi, novac. Beogradski mediji su se mnogo zaigrali i misle da će žedne da nas prevedu preko vode, da pomislimo kako nemaju para. Nažalost, neke kolege se upecaju na tu priču, nastupaju iz pozicije straha i prihvataju takve ponude, ističe dopisnica iz Kragujevca.
Rešenje je, kaže, da kolege progovore, da se drznu i da kažu ne takvim uslovima rada. Moraju da se zauzmu za sebe i uvek da imaju na umu koliko vrede, a vrede mnogo.
autorka Violeta Glišić
Ovaj tekst je proizveden uz finansijsku podršku Evropske unije. Njegov sadržaj je isključiva odgovornost udruženja Res Publika i ne odražava nužno stavove Evropske unije.
Projekat “Za veću bezbednost novinara lokalnih medija” podržan je u okviru programa podrške „Safejournalists.net“.