Autorka komentara: Bogdana Đusić, novinarka iz Kragujevca
“Ko izađe poslednji neka ugasi svetlo”, rečenica je koja mi je prolazila kroz glavu godinama, svaki put kad bi me starije kolege nazivale jedinim mladim novinarom u Kragujevcu. Veoma cenjeni kolega je jednom prilikom javno rekao da sam ja budućnost kragujevačkog novinarstva, grada u kojem su nastale prve srpske novine, samo što često nisam bila sigurna da li se od mene očekuje da spasim kolevku našeg zanata ili sam samo godinom rođenja slučajno predodređena da budem ta koja “treba da ugasi svetlo”.
Sticajem okolnosti “upala” sam u novinarstvo baš negde u vreme kampanje “Novinarke ne kleče”. Potom sam počela da učim zanat u nedeljniku “Kragujevačke”, u vreme kada niko od novinara iz redakcije nije primao platu, kada su se lokalni mediji gasili, dok tadašnja gradska vlast nije raspisivala konkurse za sufinansiranje medija. Dobro se sećam i kada smo se nekoliko godina ranije “usaglasili sa svetom” i privatizovali medije, kako bi oni bili slobodni, a njeno veličanstvo demokratija konačno raširila krila nakon mukotrpne tranzicije. Tada je i moj otac, dugogodišnji novinar, ostao bez posla, nakon katastrofalne privatizacije Radio- televizije Kragujevac. Pošto sam od njega nasledila krvnu grupu, a kroz nju izgleda i ljubav prema novinarstvu, svesno sam odabrala ovaj posao, ali sam već od prvih profesionalnih koraka bila suočena sa ozbiljnim, otvorenim, ali i vrlo perfidnim pritiscima i egzistencijalnim ugrorožavanjem. Mnogi novinari su baš tih godina postali taksisti, dostavljači, konobari, novajlije u inostranstvu, počinjali živote ispočetka u četrdesetim i pedesetim godinama, kako je ko mogao i umeo.
Neki su ostali da se bore, više je bilo penzionera koji su nastavili da rade, nego nas na početku karijere. Ovih dana smo negde, čini mi se, u odnosu jedan prema jedan. Ima sjajnih mladih novinara, ali nažalost, više onih koji se posle završene žurnalistike ne bave tim poslom i onih kojima je to nešto potpuno zastarelo, otrcano, prljavo. Imala sam prilike da upoznam ljude koji su pred kraj studija saznali da se od novinarske plate vrlo teško preživljava. Na stručnim praksama su kuvali kafe i unosili tekstove starijih novinara na sajtove, a uz to pisali poneku svoju vest dok volontiraju, dok za bavljenje iole ozbiljnim temama, treba bukvalno da prođu godine.
Lično se nikada nisam osetila nebezbedno u fizičkom smislu, nisam se plašila da sama hodam ulicom, ali svakodnevno buđenje sa ekonomskim egzistencijalnim problemima, u dužem periodu, može da bude vrlo ugrožavajuće. Upravo to ekonomsko nasilje nad novinarima je perfidno, ali neverovatno ubojito oružje vlasti u obračunu sa kritikom i našom profesijom.
Činjenica je da smo svedočili i paljenju kuće novinara, napadima i pretnjama, ali koliko je bitna bezbednost u fizičkom smislu, toliko je bitna i finansijska sigurnost, kako bismo mogli da se bavimo svojim poslom. Dok tabloidi dobijaju ogroman državni novac i brojne donacije, kritički nastrojeni novinari, posebno u lokalnim redakcijama, razmišljaju kako da prežive, plate račune, telefon i internet, koji su na kraju krajeva, danas i osnovna sredstva za rad.
Da ne zaboravimo i druge mehanizme ove vlasti usmerene da u potpunosti ugase novinarsku profesiju, kao što je ignorisanje pitanja i novinara ili zastrašivanje potencijalnih izvora i sagovornika. U manjim mestima od Kragujevca situacija je još gora. Jasno sam to osetila na svojoj koži dok sam radila kao dopisnik lista “Danas” iz Jagodine.
U toj kasabi Dragana Markovića Palme svi se poznaju, svako zna gde mu je mesto. Novinari doslovce prekucavaju i prenose saopštenja pi-ar timova, a dobronamerni Jagodinci savetovali su me da budem oprezna i brinem se o sebi, a ne da kritikujem. Nisam dobijala pretnje, niti se osećala fizički ugroženom, ali nisam mogla da radim svoj posao na pravi način, što je sasvim dovoljan pritisak. Prosto i jednostavno, doživela sam potpuno ignorisanje. Opština i institucije ne žele da odgovore ni na najbezazlenija pitanja, a gotovo je nemoguće naći čak i anonimne izvore, jer bi u tako maloj sredini i stvorenoj atmosferi bilo lako da se otkrije ko priča o zabranjenim temama.
Svaka vlast pokušava da sakrije greške pod tepih i uguši glas kritike, a ova današnja vrlo lepo barata ekonomskom nadmoći, kao načinom za dugogodišnje mrcvarenje novinara. Ipak, kada je reč o mladim novinarima, moram da kažem da deo starijih kolega doprinosi begu potencijalnih naslednika što dalje od ove profesije.
Od starijih kolega sam i ja, kao i mnogi mladi, mnogo puta čula: “Šta ti treba da se baviš ovim poslom?”, “Nema ovde sreće, beži odavde”, “Mlada si, gledaj kako da odeš i iz novinarstva i iz zemlje”. Nakon tako “ohrabrujućih” floskula, mladi zaista mogu samo da se zapitaju da li treba da “ugase svetlo” i nastave dalje.
Danas, u eri interneta, novih medija i tehnologija, možete da pišete za strane sajtove tekstove poput “10 najglupljih nezgoda sa smrtnim ishodom” ili “Kako da zamenite sijalicu” i da tako zaradite 1.000 dolara mesečno, pa i više. Domaći influenseri mogu da zarade po nekoliko hiljada evra tako što će da snime kratki video i preporuče kozmetički proizvod. Naravno, to podrazumeva rad i dugotrajno prikupljanje pratilaca, ali cifre su ono što je mnogima privlačnije od višegodišnjeg volontiranja u redakcijama.
Jedno povlači drugo, pa tako dolazi do nezaiteresovanosti mladih da prate klasične medije. Sa druge strane, stariji često beže od novih medija i formi, smatrajući ih amaterskim, jer na internetu svako ko želi, može da ima svoj medij. Tako dolazi do vakuuma koji mora da se prevaziđe zarad opstanka profesije i mladih naslednika.
autorka Bogdana Đusić
Ovaj tekst je proizveden uz finansijsku podršku Evropske unije. Njegov sadržaj je isključiva odgovornost udruženja Res Publika i ne odražava nužno stavove Evropske unije.
Projekat “Za veću bezbednost novinara lokalnih medija” podržan je u okviru programa podrške „Safejournalists.net“.