Proteklih godinu dana u Srbiji obeležili su protesti. Čini se da su u svim krajevima zemlje građani ustali u odbranu svojih prava, osim u Kragujevcu. Istina, Kragujevčani su se pridružili velikim ekološkim protestima protiv zakona o referendumu i eksproprijaciji, ali i tada broj okupljenih aktivista nije bio baš na zavidnom nivou.
Dok u jednom kraju zemlje građani ruše cevi za mini hidroelektrane, u drugom stoje ispred mašina koje bi im kopale plodne njive ili sekle šume, u Kragujevcu muk. Naš narod jeste navikao da problemima ne pristupa preventivno, već da se “diže kuka i motika” tek kada je stanje krajnje alarmantno, ali ne verujem da Kragujevčani nisu primetili sve probleme na koje nailaze čim ujutru zakočare iz svojih kuća ili stanova.
Raskopane ulice, koje svaki treći dan kopa neka nova firma, dim iz Energetike koji se vidi iz pola grada, đubre po zelenim površinama, Lepenica koja gotovo i da ne postoji, samo su početak problema. Gužva u gradu je postala nesnosna, a broj slobodnih parking mesta sve manji, uprkos stalnom širenju parking zona. Ako tome dodamo i činjenicu da najstarija tržnica južno od Save i Dunava stoji polusrušena već dve godine, čini se da nije Kragujevac bez problema, samo je izgleda bez aktivista.
O ovim problemima svakodnevno čujemo putem društvenih mreža. Uz fotografiju koja dokumentuje problem obično stoji pitanje “Da li je moguće?” ili “Kako smo ovo dozvolili?”. Fotografiju uglavnom proprati nekoliko desetina komentara, uz po koju psovku ili optužbu na račun gradske vlasti i vatra se ugasi pre nego što je uspela da se razbukti. Čini se da je svima lagodnije da se sakriju iza avatara i tastatura, da građani jednostavno nisu spremni na konkretnu akciju. Zato se samo nameće pitanje gde se izgubio onaj borbeni, radnički Kragujevac iz koga su nekada polazile sve promene?
Autorka ovih redova imala je priliku da proteklih meseci piše o udruženjima i organizacijama civilnog sektora u Kragujevcu i shvatila da, ipak, nije sve tako crno, da ima ljudi koji su posvećeni opštem interesu. To su naši sugrađani koji su zahvaljujući svom radu prepoznati u međunarodnim okvirima i koji nastoje da reše neke od bitnih problema, kao što su zagađenje voda, obrazovanje romske dece, poboljšanje života osoba sa invaliditetom, radna prava žena…
Zašto su oni toliko nevidljivi, zbog čega njihovi uspesi nisu motivisali građane da se priključe borbi za unapređenje svojih prava?
Razloga je nekoliko. Sva ta udruženja usko su specijalizovana za probleme određene grupe ljudi ili neke socijalne kategorije. U tim pojedinačnim oblastima njihov rad je prepoznat i veoma priznat, ali izvan njih ljudi na udruženja gledaju kao na “trošadžije tuđih para”. Učaureni u svojim problemima kako će da prežive do 1. ili na šta će se grejati sledeće zime, ljudi se udruženjima i obraćaju sa konkretnim i ličnim problemima – da im se asfaltira ulica, sredi kišna kanalizacija, pokosi trava, odnese đubre. Kako organizacije civilnog društva nisu nadležne i ne mogu da im reše te konkretne probleme, vrlo brzo su suočene sa etiketiranjem da su strani plaćenici i da građani od njih nemaju nikakve koristi.
Da li su Kragujevčani pročitali neki elaborat udruženja Ekomar, da li znaju koliko romske dece se školovalo zahvaljujući udruženju Romanipen, koliko žena je pronašlo spas od nasilnih muževa u Oazi sigurnosti ? Ne znaju, jer ih se to ne tiče. I tu dolazimo do drugog problema.
Urušena medijska scena u Srbiji sada opstaje samo na lajkovima i klikovima, više nema mesta za tople ljudske priče, jer afirmativni tekstovi ne donose šerove, a bez njih nema ni reklama. Zbog toga i udruženja moraju da budu proaktivnija, da pronađu način da bolje komuniciraju sa medijima i zainteresuju ih za svoj rad.
Na kraju, ono što je najveći problem jeste nedostatak solidarnosti. Ono što je za Kragujevac pre 20 ili 30 godina bilo nezamislivo videli smo u proteklih mesec dana na primeru radnika Fijata. Bez posla u našem gradu ostaje 1 600 ljudi, a više sugrađana se tome raduje, nego što ih podržava. Na protestima je bilo svega nekoliko stotina ljudi, a svi ostali su gledali sa strane problem koji ih se ne tiče. Međutim, svaki vid aktivizma zahteva veliku hrabrost, želju i spremnost da se na ulicu izađe i onda kada problem ne utiče direktno na naš život.
Zato Kragujevčani moraju da budu oprezni, jer ako nas je nešto istorija naučila, to je da ukoliko svi ćute kada neko drugi trpi nepravdu, može lako da se desi da kada batina krene da bije po našim leđima više ne bude nikoga da se tome usprotivi i da se bori za nas.
autorka komentara Violeta Glišić
“Tekst je napravljen uz finansijsku pomoć Evropske unije u okviru Programa Solidarno za prava svih – podrška braniteljima ljudskih prava u lokalnim sredinama 2021/2022. koji realizuje tim Solidarno za prava svih. Za njegovu sadržinu isključivo je odgovorno udruženje Res Publika i njegova sadržina nužno ne izražava stavove Evropske unije niti članova tima Solidarno za prava svih.“
