“Daleko je Amerika, pamet još dalje. Ne, jasne su namere, ali takođe ne kapirate, žena rađa kad je spremna, kada želi. Priča je veća od Amerike, velika kao žena i njeno telo, čiji je ona jedini vlasnik. Da me se manete sa izgovorom kontracepcije. Možete li zamisliti koliko Sima Spasića ima koji podrazumevaju kontracepciju?”
Ovako je reagovala moja supruga Dragana komentarišući na svom fejsbuk profilu odluku Vrhovnog suda SAD da sa šest glasova za (republikanci) i tri protiv (demokrate) presudi u korist države, poništi sopstvenu, pedeset godina staru odluku Rou protiv Vejda i tako praktično okonča ustavno pravo na abortus.
„Stoga smatramo da Ustav ne daje pravo na abortus… i da se ovlašćenje za regulisanje abortusa mora vratiti narodu i njihovim izabranim predstavnicima”, piše u delu presude Vrhovnog suda.
Očekuje se da će, zbog ovakvog “smatranja” Suda, oko polovine država uvesti nova ograničenja ili zabrane, a trinaest država već ima zakone koji će zabraniti abortus u roku od 30 dana od presude. Misuri je, recimo, postao prva američka država koja je zabranila abortus posle presude Vrhovnog suda. Sve u svemu, dok si rekao šest – tri, prema istraživanju zdravstvene organizacije Planned Parenthood (Planirano roditeljstvo) za oko 36 miliona žena u reproduktivnom dobu pristup abortusu biće ukinut.
Slično Dragani reagovali su ljudi širom sveta, pri čemu, zanimljivo, razlika u vremenskim zonama nije imala ama baš nikakve veze. Niko nije spavao, svi su imali, a evo i dan danas imaju svoje mišljenje o ovom slučaju. Reagovale su i moje ćerke, svaka na svoj način, objavljujući postove, tvitove, deleći najnovije tekstove ili komentare na temu abortusa.
Ja nemam matericu. Nemam priliku ni da rodim ni da abortiram. Većina će najverovatnoije reći da nemam prava da o ovoj temi uopšte nešto smatram, a kamoli pišem blog.
Tri žene koje imam u svom životu, veliki broj žena sa kojima sam radio, bio i ostao prijatelj, od školske klupe u prvom razredu osnovne škole, preko srednje, faksa, posla, pa sve do dana, siguran sam da se ne bi složile i da bi podržale moje pravo na javno iznošenje mišljenja, na slobodu govora, na kraju krajeva. Jer, sve se i svodi na pitanje slobode.
Zato sam na svim svojim profilima napisao samo jedan tvit, jedan post, jednu objavu, jednu reč – Abortiraću. I mislim da sam bio sasvim jasan.
Razumela bi me i moja majka koja, evo negde sa neba, preko mog ramena gleda šta pišem. Kao što sam ja razumeo nju kad je osvajala svoju slobodu zapalivši prvu cigaru pred svojom zaprepašćenom majkom, mojom babom, Borkom.
Uvek ima malko smeha, malko humora u toj tek osvojenoj slobodi.
“Šta radiš to?”, pitala je moja baba.
Angelina, moja majka, koja se godinama krila pušeći bez kafe i obrnuto pijući kafu bez cigare mirnim glasom je odgovorila: “Pušim cigaru i pijem kafu, što pitaš?”
Baba nije rekla ni reč. Otac, ujak, ujna, tetka, moja braća i sestre, svi mi koji smo sedeli tog dana, u dvorištu, u hladu velike dunje, ćutali smo i smeškali se.
Bio sam strašno ponosan na svoju majku, na njen čin hrabrosti, na njen svojevrsni abortus – odbacivanje neželjenog života koji je godinama nosila, koji je mučio sve do tog trenutka kada je zapalila i osvojila svoju slobodu.
Tako je otvorila vrata za moju slobodu. Nisam morao da se borim, da je osvajam, čekala me je da radim sa njom, slobodno, šta hoću.
I zaista, u pravu je moja supruga, velika je ova priča oko abortusa, veća čak i od Amerike, veća i od žene i njenog tela. Velika je kao sloboda.
Dragana i ja smo učili naše ćerke da je sloboda najvrednija, da za nju moraju da se bore, da će za nju morati da se bore celog svog života. Govorili smo im da moraju da se izbore za svoju samostalnost, ravnopravnost, da “ne daju na sebe”, što kažu.
Gledam i slušam danas svoje ćerke (s godinama shvatite da je bolje da poslušate decu jer su pametnija od vas) i mislim da smo uspeli u toj nameri. One su hrabre, drčne, samosvesne, glasne i jasne.
Kao moja supruga, kao moje ćerke, kao sve moje prijateljice i ja kažem da je potpuno sumanuto nekoga prisiljavati da iznese trudnoću koju ne želi pozivajući se (da se ne lažemo) na nešto što piše u nekoj svetoj knjizi pri čemu me baš jako interesuje ko je, kad je i kojim povodom napisao, ko je prepisivao, dopisivao, menjao, skraćivao sve te svete knjižice.
Dakle, glupo, tupavo, bolesno, pokvareno, sve najgore je nekome govoriti da li da rađa ili ne rađa. Ko si ti da meni braniš i ko sam ja da tebi branim?! Bojim se, u stvari siguran sam sto posto, da je u pitanju želja za kontrolisanjem žene. Ti neostvareni kontrolori tuđe volje, tuđeg života, koji se pozivaju na sve te knjižice svih vera ovog sveta nisu ih ni otvorili, a kamoli pročitali.
“Koliko onih koji su skriveni umobolnici kojima će zakon biti izgovor da ženu vežu za kuću, pretvore je u mašinu za rađanje, robinju koja po ceo dan hrani u bedi i čemeru svoju gladnu decu?”, pitala je Dragana razotkrivajući pozadinu čitave ove priče. Namere su potpuno jasne.
Drugim rečima – to što sam za abortus ne prisiljava bilo koju ženu ovog sveta, pa ni moje ćerke, da prekine trudnoću. Hoće li ili neće da rodi pita se žena. Ali ako sam za ukidanje prava na abortus onda ja prisiljavam sve žene ovog sveta, pa i svoje ćerke, da rađaju. A one to možda, iz ko zna kog razloga, neće ili ne mogu.
“Opet će hiljade žena umirati od sepse u najstrašnijim mukama jer abortiraju uz pomoć vrača, vretena i oklagije. Jako, jako sam ljuta i uplašena. Više ne mogu da rađam, ali pobogu, mi roditelji, ne majke, roditelji, moramo da podržimo sve one koji su protiv ovog umobolnog zakona”, napisala je Dragana na kraju svog posta na fejsbuku.
Tragično je da nismo mnogo odmakli, da ništa skoro da nismo postigli, ne samo mi kao društvo, mi u ovoj maloj i nesrećnoj zemlji, nego svi kao civilizacija.
Poražavajuće je saznanje da će i moje ćerke, po svemu sudeći, morati da pričaju svojoj deci priču o slobodi i hrabrosti. Moraće da uče svoju decu da se bore za svoju samostalnost, ravnopravnost, da “ne daju na sebe”.
I ta deca pričaće svojoj deci, i tako s kolena na koleno… Nema tu mnogo nauke. Jeste Amerika daleko, jeste pamet još dalje, ali glupost je vrlo blizu i zato se protiv nje mora boriti svakodnevno.
Jer ovo je velika priča, veća od abortusa, veće od žene, od njenog tela, priča veća od svih nas. Ovo je priča o slobodi.
autor Miroslav Miletić
“Tekst je napravljen uz finansijsku pomoć Evropske unije u okviru Programa Solidarno za prava svih – podrška braniteljima ljudskih prava u lokalnim sredinama 2021/2022. koji realizuje tim Solidarno za prava svih. Za njegovu sadržinu isključivo je odgovorno udruženje Res Publika i njegova sadržina nužno ne izražava stavove Evropske unije niti članova tima Solidarno za prava svih.“
