Ako nisi sa nama onda si protiv nas. Tako se najbolje u jednoj rečenici može opisati odnos koji država i partija na vlasti imaju prema civilnom sektoru – nevladinim organizacijama (NVO) i udruženjima građana u Srbiji. Izrazi “strani plaćenik” i “domaći izdajnik”, tako obilato korišćeni tokom ratnih sukoba 90-tih, ponovo su pronašli svoje mesto u narativu državnih organa i medija bliskih vlasti.
Odnos prema civilnom sektoru se u poslednjim godinama samo pogoršavao, pa tako i u izveštaju Evropske komisije za 2021. godinu stoji da bi institucije trebalo da poboljšaju saradnju sa organizacijama civilnog društva, kao važnim partnerom u sprovođenju sveobuhvatnih reformi. Ipak, nevladine organizacije se u Srbiji još uvek doživljavaju više kao neprijatelji, nego prirodni saveznici na putu ka Evropskoj uniji. Svedoci smo da najveći pritisak trpe upravo one organizacije koje su najveći kritičari aktuelnog režima.
Ovakvi izveštaji čine da Srbija u očima međunarodne zajednice izgleda loše, pa se aktuelna vlast u svom odnosu prema civilnom sektoru našla između čekića i nakovnja. Dok sa jedne strane unutar zemlje pokušava da uruši kredibilitet naročito ekoloških i organizacija koje se bave vladavinom prava, sa druge strane ističe spremnost za saradnju sa civilnim sektorom kako bi sebe u očima međunarodne zajednice legitimisala kao demokratsku.
U tom cilju vlast je u poslednje vreme pribegla stvaranju “svojih” nevladinih organizacija. Reč je o takozvanim GONGO organizacijama (governmental non governmental organizations) koje kao i klasične NVO deluju u oblasti zaštite ljudskih prava, obrazovanja, ekologije, ali imaju za cilj isključivo podršku vlasti. I dok aktivisti i organizacije koje zastupaju korisne društvene ideje, koje su često u sukobu sa interesima vlasti, prolaze tkroz abloidne kampanje, finansijske pritiske koje ih dovode na rub egzistencije, verbalne i fizičke sukobe, GONGO organizacije dobijaju novac iz državnih fondova da bi propagirali ideje vlasti.
Poslednji takav slučaj, prema pisanju Insajdera, desio se ove godine kada je Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju odobrilo 630 000 evra za projekte nepoznatim udruženjima koja su registrovana neposredno pre raspisivanja konkursa. Ovakve organizacije upravo i služe da se kod građana poljuljala vera u civilni sektor.
Situacija je nešto bolja na lokalu jer u manjih gradovima i opštinama građani uvek prepoznaju udruženja i organizacije koje se godinama bave temama od značaja za lokalnu zajednicu. Ipak, Marija Simić Savić, predsednica Upravnog odbora Udruženja za promociju i ekološki marketing prirodnih vrednosti “Ekomar”, ističe da ni lokalna udruženja nisu imuna na negativne komentare i kritike građana naročito na društvenim mrežama.
– Postoje dve grupe građana, oni koji imaju poverenja i često se obraćaju civilnom sektoru i oni koji sve aktiviste smatraju “stranim plaćenicima”. Kod ovih drugih je primetno da takvo mišljenje nije uslovljeno temom kojom se udruženje bavi, uspesima koje je ranije imalo, pa ni samim udruženjem, već se negativni komentari uglavnom upućuju direktno donatorima i udruženje se sa njima poistovećuje. Nažalost, takvi komentari na društvenim mrežama veoma često značajno odvlače pažnju od teme koju smo mi kao udruženje želeli da istaknemo.
Po rečima naše sagovornice, na ovakvo mišljenje građana utiču mnogi faktori, a posebno netransparentnost samih udruženja i slabo uključivanje građana, zbog čega se stvara slika da su NVO “trošači” stranih donacija bez konkretnih rezultata. Veliki faktor je i neupućenost samih građana o tome šta su zapravo udruženja, koje su njihove nadležnosti i mogućnosti. Oni se zato obraćaju udruženjima sa nerealnim zahtevima da im se asfaltira ulica, uvede kanalizacija, zakaže pregled kod lekara, pa im neispunjavanje tih zahteva stvara pogrešnu sliku da NVO ništa ne rade, zaključuje Marija Simić Savić.
Njen kolega Stanko Aksentijević, član Neformalne ekološko građanske inicijative EkgO, ističe da su upravo ekološke organizacije najizloženije pritiscima jer su u sukobu sa privatnim interesima političara na bitnim pozicijama.
– Građani Srbije generalno imaju veliku dozu skepticizma da bilo ko u zemlji radi u njihovom interesu. To je posebno izraženo kod nevladinih organizacija i često im je čudno da neko troši svoje vreme za opšte dobro. Zbog toga u velikoj većini smatraju da je cilj neke NVO u stvari strana agenda. Tu mora postojati i određeno razumevanje sa naše strane, jer fondovi koji finansiraju građanski aktivizam uglavnom i dolaze iz Evrope. Ironija je da se i državni aparat neretko finansira iz istih budžeta i prema tome je etiketiranje NVO fingirano. Ili smo svi plaćenici ili nije niko, objašnjava Aksentijević.
Na ovakav stav građana prema civilnom sektoru po njegovom mišljenju primarno utiču mediji. Građani često iz neznanja prihvataju etiketiranje NVO, ali istina je, kaže, da su neke organizacije bile uključene u pučeve u zemljama Evrope, Azije i Afrike u proteklih 10-15 godina. U toj nameri da se nešto promeni došlo je do katastrofalnih posledica u zemljama poput Sirije ili Libije. Tako da se građani vode logikom “bolje da je ovako kako je, nego da se loše stanje zameni gorim”.
Da je civilni sektor u poslednje vreme stekao negativnu konotaciju slaže se i Snežana Milisavljević, jedna od osnivačica udruženja Putokaz, koje se bavi problemima prilikom zapošljavanja žena starijih od 45 godina. Takav stav uglavnom proizilazi iz pisanja medija i nekih dešavanjima koja imaju svoja uporišta u konkretnim situacijama.
– Kada ljudima kažete da je u pitanju civilni sektor, obično svi pomisle da tu radi dvoje, troje ljudi koji zarađuju novac. Zbog toga je najvažnija transparentnost. Mi uvek imamo argumente i dokumenta kojima možemo da pokažemo koliki su naši honorari na projektima. Druga stvar koja utiče na mišljenje građana je da oni civilnom sektoru uvek daju neku negativnu političku konotaciju. U razgovoru sa nezaposlenim ženama pitali smo ih da li bi se uključile u konkretne akcije koje udruženje preduzima. Stidljivo su odgovorile da bi, samo ako to nema veze sa politikom. Dakle postoji neki otpor građana prema civilnom sekoru jer se plaše da njihovo angažovanje ne dobije negativnu politički konotaciju.
Uprkos ovakvom stavu građana Milisavljević smatra da građansko udruživanje može mnogo da doprinese rešavanju konkretnih problema u društvu, ali je potrebno da se ljudi edukuju, kao i da udruženja budu transparentnija u svom radu i otvorena za uključivanje što više građane u svoje akcije.
autorka Violeta Glišić
“Tekst je napravljen uz finansijsku pomoć Evropske unije u okviru Programa Solidarno za prava svih – podrška braniteljima ljudskih prava u lokalnim sredinama 2021/2022. koji realizuje tim Solidarno za prava svih. Za njegovu sadržinu isključivo je odgovorno udruženje Res Publika i njegova sadržina nužno ne izražava stavove Evropske unije niti članova tima Solidarno za prava svih.“
