Da li ste u braku i koliko dugo?
Imate li decu?
Da li planirate još dece?
Koliko deca imaju godina i ima li ko da ih čuva kada se razbole?
Ovo su samo neka od pitanja sa kojima se žene u Srbiji susreću na razgovorima za posao. Istina, imaju pravo da na njih ne odgovore ili ukažu poslodavcu da nema prava da ih postavlja, ali to uglavnom znači i eliminaciju iz procesa zapošljavanja.
Stvaranje porodice i trudnoća često su jedan od razloga zbog kojeg mlade devojke ne dobijaju posao i bivaju na taj način dikriminisane u odnosu na svoje muške kolege.
Pored njih druga posebno ranjiva kategorija su žene starije od 45 godina koje su izgubile posao i ponovo se našle na tržistu rada. Istraživanje koje je sprovela Mreža za podršku ženama 45+ pokazalo je da u Srbiji živi milion radno sposobnih žena starijih od 45 godina. Polovina (495 500) ne radi zato što su neaktivne ili neangažovane. One ne mogu da ostvare jednaka prava na rad, ne samo u odnosu na muškarce, već i u odnosu na žene drugih starosnih struktura, jer se pokazalo da bi između dva kandidata istih kvalifikacija i sposobnosti, čak u 68 % slučajeva poslodavci izabrali osobu mlađu od 45 godina.
U skladu sa ovom poražavajućom statistikom su i reči poverenice za zaštitu ravnopravnosti Brankice Janković koja je za sajt Infostud istakla da se žene na tržištu rada u Srbiji teže zapošljavaju, lakše otpuštaju i iako su brojnije i obrazovanije, u nekim sektorima imaju manju platu od muškaraca. One su svakako češće izložene diskriminaciji jer im se prilikom zapošljavanja, ali i tokom rada i napredovanja u karijeri sagledavaju i fizički izgled i porodični status.
Društvene prilike u zemlji preslikavaju se i u manje sredine, pa je tako situacija i u Kragujevcu na nezavidnom nivou. Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi se nešto više od 15 000 osoba, a čak 9 500 su žene. Više od polovine nezaposlenih žena ima preko 45 godina.
Katarina Jakovljević, dugogodišnja aktivistkinja i sekretarka Sindikalne organizacije Zastava oružje ističe da su problemi radnih prava žena u Srbiji toliko veliki da je o njima jezivo i slušati.
– Da izuzmemo standarne probleme koji uključuje plate i radna prava, kod nas postoji kršenje osnovnih ljudskih prava, od toga da je ženama organičeno koliko puta mogu dnevno u toalet, meri im se vreme provedeno u njemu, do jezive priče da moraju da nose crvene trake tokom ciklusa. Žene koje imaju zdravstvenih problema ne mogu da odsustvuju zbog lečenja ili negovanja deteta, a postoje i firme u kojima se radno mesto ne napušta osim ako hitna pomoć ne dođe po radnicu kojoj se iz nekog razloga slošilo.
Jakovljević ističe da su, pored neprihvatljivih uslova rada, žene izložene i mobingu od strane nadređenih muških kolega, koji ostavlja trajne posledice na njihovo psiho-fizičko zdravlje.
– Mobing je na sudu veoma teško dokazati, jer se kod nas javlja veliki problem odsustva solidarnosti među kolegama i koleginicama. Ukoliko zaposlena dođe u sukob sa poslovodstvom postoji velika šansa da će ostati sama u svojoj ličnoj borbi i da je kolege neće podržati. Glavni razlog je strah jer živimo u strahovladi i zaposleni i ne pomišljaju na otpor unutar firme, čak iako postoje ozbiljni problemi, ističe Jakovljević.
Ona objašnjava da se uglavnom radi o firmama bez sindikata i kolektivnih ugovora, pa zaposlenima nisu ni dostupne informacije o njihovim pravima. Čak i kada su upoznati sa njima, svedoci smo, ističe naša sagovornica, da svaka pobuna zbog kršenja radnih prava dovodi do sankcionisanja, preraspoređivanja na drugo radno mesto, pa čak i do otkaza. Sindikati imaju svoju svrhu, a nažalost otvaraju se firme u kojima je prećutno zabranjeno njihovo osnivanje i radnici su prepušteni sami sebi.
U mnogim privatnim firmama žene rade za platu koja je na ivici minimalca, ali su po njenim rečima, prinuđene da prihvataju bilo kakav posao, jer je u trenucima rastućeg siromaštva gubitak posla stres sam po sebi, naročito kada su šanse za pronalaženjeg novog veoma male.
Upravo tim problemom žena koje su ostale bez posla i sada pokušavaju da pronađu novi bavi se Kragujevačko udruženje Putokaz. Članice udruženja su sprovele istraživanje kojim su obuhvatile žene uglavnom srednje, ali i više i visoke stručne spreme i, po rečima jedne od osnivačica ovog udruženja, Snežane Milisavljević, istraživanje je pokazalo da su žene starije od 45 godina dvostruko diskriminisane – po polu i po godinama starosti.
– Kada traže posao one su diskriminisane u odnosu na svoje muške kolege, ali i u odnosu na žene mlađe starosne dobi. Neke su čak prestale da u biografije upisuju godine rođenje, jer kažu da ih na razgovoru nikad nisu pitali o iskustvu i kompetencijama, već isključivo o godinama. Žene su kao problem prilikom zapošljavanja istakle i političku pripadnost, pa su neke dobile “prijateljski” savet da se učlane u partiju ako žele posao. Takođe, na razgovorima za posao se komentariše i njihov fizički izgled rečima “vidiš li ti kako izgledaš” ili “znaš li koliko imaš godina”.
Milisavljević objašnjava da su sve žene sa kojima je razgovarala istakle da su za posao konkurisale i preko popularnih sajtova za zapošljavnje Infostud, Poslovi.rs, Lako do posla i da u najvećem broju slučajeva nikada nisu dobile odgovor od poslodavca. Nisu dobile čak ni onaj odgovor koji podrazumeva osnove poslovne komunikacije da je prijava primljena, ali da kandidatkinja nije izabrana.
Naša sagovornica ističe i da je veliki problem rada kod privatnika neprijavljeni staž, pa su imali slučaj da je žena radila 30 godina u istoj firmi, a ima samo 15 godina staža ili da žene rade kod privatnika po 13 godina, ali su bile prijavljene samo godinu dana.
– Kada smo pitali žene koju vrstu posla bi izabrale u budućnosti najveći broj se odlučio za udruživanje, socijalno preduzetništvo i gazdinstvo, kao i za rad u javnom sektoru koji po njihovom mišljenju pruža sigurnost. Rad u privatnom sektoru je bio na poslednjem mestu, naročito jer smo imali veliki broj žena koje su radile u proizvodnji u privatnim fabrikama. Ostao mi je u sećanju odgovor jedne žene kada sam je pitala koje bi zakone trebalo promeniti da bi se njen radni status poboljšao. Ona je odgovorila da bi bilo dobro samo da radno vreme bude kraće od 12 sati i da ne rade nedeljom, ističe Milisavljević.
Po njenim rečima to jasno ukazuje da je jedna od najbitnijih stvari edukacija žena o njihovim radnim pravima. Treba da znaju da i kod privatnika imaju ista prava kao i u državnom sektoru i da se tačno zna kolika traje radna sedmica, odmor, pauza.
Udruženje “Putokaz” je zbog toga svoj rad usmerilo upravo na poboljšanje kompetencija i edukaciju žena starijih od 45 godina kroz niz radionica koje su orgnizovali od 2019. godine.
– Radionice su se odnosile na psiho-socijalnu podršku, jačanje digitalnih kompetencija i promociju na društvenim mrežama jer je to nešto što one tokom svog formalnog obrazovanja nisu mogle da nauče pre 20, 30 godina. Bavili smo se i temama započinjanja privatnog biznisa, kako do besplatne stručne i pravne pomoći i gde pronaći podsticajna sredstva. Kroz radionice udruženja do sada je prošlo preko 250 žena, a najponosniji smo na činjenicu da su u periodu od decembra do marta ove godine četiri žene pronašle posao, kaže Milisavljević.
Obe naše sagovornice složne su u oceni da je pogubno da žene u najboljim godinama života ne mogu da pronađu posao jer su još uvek radno sposobne i mogu mnogo da doprinesu kako firmi u kojoj bi radile tako i finansijskoj stabilnosti svoje porodice. Međutim, problem je što je veliki broj njih demoralisan, što su izgubile samopouzdanje i odustale od traženja posla. To sa sobom povlači psihičke probleme depresiju i anksioznost, a zatim i probleme u porodičnim i partnerskim odnosima.
Zbog toga je bitno da država u svojim strateškim dokumentima i nacionalnim strategijama prepozna ovu kategoriju kao ranjivu i omogući dodatna sredtsva i prilike za njihovo zapošljavanje.
autorka Violeta Glišić
“Tekst je napravljen uz finansijsku pomoć Evropske unije u okviru Programa Solidarno za prava svih – podrška braniteljima ljudskih prava u lokalnim sredinama 2021/2022. koji realizuje tim Solidarno za prava svih. Za njegovu sadržinu isključivo je odgovorno udruženje Res Publika i njegova sadržina nužno ne izražava stavove Evropske unije niti članova tima Solidarno za prava svih.“
