Pandemija korona virusa uticala je na sve sfere društva, pa tako i na medijsku industriju. Nezavisni i istraživački novinari nikada se nisu nalazili pred većim zidom, niti je ograničavanje slobode izražavanja i slobode medija ikada bilo izraženije. Međutim, važnost slobodnog pristupa informacijama nije na adekvatan način prepoznata od strane vlastodržaca, o čemu najbolje svedoči odluka Vlade Srbije od 28. marta prošle godine da centralizuje informisanje u vezi sa pandemijom. Iako je ova odluka ubrzo povučena, izazvala je burne reakcije javnosti.
Pristup koji je bio najuočljiviji na samom početku pandemije je umanjivanje ozbiljnosti situacije, kada su mediji bez kritičkog preispitivanja prenosili izjave zvaničnika i stručnjaka u smislu da je koronavirus „najsmešniji virus na svetu“, „da postoji samo na Fejsbuku“ i da građani mogu da „idu u šoping u Italiju“, do toga da samo treba da se „popije neka rakijica“ i sve će biti rešeno. Država je početak epidemije obeležila proglašenjem vanrednog stanja, ali i vanrednim merama za ograničenje slobode govora i medija. Nadležne državne institucije i predstavnici vlasti nisu želeli da dostavljaju medijima relevantne informacije.
Institucije su iskoristile ovu situaciju kako bi se još više zatvorile i kako bi izbegle odgovore na pitanja od javnog interesa. Zato su novinari morali da traže alternativna rešenja i izvore informisanja, što im je dodatno otežavalo posao. I dok je pažnja javnosti bila usmerena samo na pandemiju, i još uvek je, mnoge teme su ostale ispod tepiha, kao na primer javne nabavke za potrebe suprotstavljanja pandemiji. Otvoren je put korupciji, a pandemija je bila samo dodatno opravdanje institucijama za nerad.
Kragujevački novinari nisu bili izuzeti od navedenih teškoća u dobijanju informacija. Pitali smo ih da li su u takvoj situaciji mediji mogli na pravi način da informišu javnost o pandemiji, kakva je bila dostupnost ionformacija i da li su im bili dovoljni samo statistički podaci koje su redovno stizali iz Instituta za javno zdravlje. Da li im je smetalo to što su informacije bile centralizovane, koliko su društvene mreže uspevale da „nadjačaju” glas zvaničnih medija i da li su mediji mogli da izvrše uticaj na građane da se vakcinišu?
ZORAN MIŠIĆ, „DANAS”, „GLAS ŠUMADIJE”, „KRAGUJEVAČKE”
Mediji sprečavali histeriju
Ozbiljni i odgovorni mediji (koji su kod nas u ogromnoj manjini) trudili su se da donose prave i proverene informacije, pogotovo na samom početku pandemije kada je zvaničnih informacija o kovidu, kao potpuno novom virusu, bilo zaista malo. Tada su ti, manjiski i odgovorniji mediji i njihovi sadržaji o pandemiji bili dragoceni jer su sprečavali haos i histeriju koja je forsirana od strane tabloida koji su izveštavali „po potrebi” i bez skrupula u rasponu od „najsmešnijeg virusa” do „neće nam biti dovoljna sva postojeća groblja”.
Informacije na lokalu prvih dana epidemije isključivo su stizale zahvaljujući Institutu za javno zdravlje. Doktori Dragan Vasiljević i Predrag Delić preuzeli su sav teret javnog informisanja na sebe. Sa novinarima su sarađivali i Dom zdravlja (portparolka Danijela Petrović i direktor Vasilije Antić, doktorke LJilja Mirkov i Sanja Kojić, koje su bile na čelu Kovid ambulante u ATD-u, koordinatori za imunizaciju poput doktorke Aleksandre Vidić…), a kasnije kada je pretvorena u kovid ambulantu i Zastavina medicina rada.
Najveći problem bilo je odsustvo komunikacije sa Kliničkim centrom, što se ni danas nije izmenilo. Na njihovom zvaničnom sajtu mahom se objavljuju konkursi za radna mesta i eventualno neki demanti. Do tog demantovanja ne bi ni dolazilo da su iz UKC Kragujevac stizale pravovremene informacije.
Osim nedostupnosti informacija iz KC-a veliki probem novinari su imali i sa zaposlenima u toj ustanovi koji su iz strahA odbijali bilo šta da kažu, čak i kao anoniman izvor i bez predstavljanja punim imenom, funkcijom.
Društvene mreže i razne dezinformacije na njima uspele su, naročito na početku pandemije, da „nadjačaju” glas zvaničnih medija. One su odavno preuzele primat u odnosu na pravo novinarsko izveštavanje. I danas bi bile mnogo „glasnije” i zastupljenije od sadržaja zvaničnih medija, ali su mnogi izgubili početnu zabrinutost i strah od kovida, pa ređe obraćaju pažnju na takve sadržaje.
Ipak, uspele su da mnoge odvrate od vakcinisanja, uprkos naporima zvaničnih medija da građane uvere u neophodnost vakcinacije. Antivakserski pokreti, teorije zavera i anticivilizacijske tekovine na društvenim mrežama krenule su od prvog dana pandemije i mnogo pre nego što su se vakcine pojavile.
Pitanje imunizacije je kao glasanje na izborima. Svako sam odlučuje „da li će u tome učestvovati” i već se, ako hoće, unapred opredelio za koga će da glasa. Dakle, u oba slučaja kampanje i mediji (pogotovo lokalni) kod eventualnog uticaja i „promene mišljenja” imaju ulogu koja je zanemarljiva.
VIOLETA GLIŠIĆ, SAJT O SLOBODI MEDIJA „CENZOLOVKA”
UKC najgori prema novinarima
Ako govorimo o lokalnim medijima u Kragujevcu smatram da su svoju ulogu obavili sasvim korektno u uslovima u kojima su radili. Trudili su se da objektivno informišu građane, iako su na početku pandemije informacije uglavnom bile centralizovane. U takvim uslovima uloga lokalnih medija svela se na objavljivanje broja zaraženih, umrlih, broja zaraženih u bolnicama i na respiratorima. Ipak, sugrađani su u svakom trenutku mogli da pronađu informacije koje su direktno uticale na njihove svakodnevne aktivnosti – aktuelne epidemiološke mere, koje vakcine se daju na kojim punktovima, radno vreme prehrambenih i ugostiteljkih objekata. Usled potpune zatvorenosti Univerzitetskog kliničkog centra i delimično Gradske uprave, bolje od toga se nije moglo.
Klinički centar na čelu sa vd direktorom Predragom Sazdanovićem ostavlja najgori utisak kada govorimo o odnosu prema novinarima. Sazdanović je u početku u potpunosti ignorisao sve medije, a kragujevačka javnost ni do danas nije saznala koliko je zvanično umrlih od korone u ovoj ustanovi. Iako su kragujevački mediji ukazivali da se tako otvara prostor za dezinformacije i izazivanje panike, Sazdanović je ostao nem. Izjave je kasnije davao samo odabranim medijima, bliskim vlasti i na taj način diskriminisao Kragujevčane koji su se informisali preko drugih portala i medija koji ne podržavaju Srpsku naprednu stranku.
Nešto transparentniji bio je gradski krizni štab, ali su zasedanja štaba bila retka i uglavnom su prenosili informacije koje su dirigovane iz Beograda.
Najsvetlija tačka u informisanju Kragujevčana bio je Institut za javno zdravlje koji i danas svakodnovno obaveštava medije o broju testiranih i zaraženih.
Konfuzne podatke koji su dolazili iz vrha države lokalni mediji i dopisnici iz Kragujevca nisu ni pokušavali da razjasne, budući da su oni najčešće predstavljali nečiji lični stav. Takve “preporuke” nisu nikada bile zvaničan stav republičkog kriznog štaba ili lekara i lokalni mediji su ih s pravom ignorisali.
Zatvorenost institucija i centralizacija informacija u periodu krize uvek ima negativne posledice. Posle donošenja uredbe Vlada koja je zabranila svim lokalnim institucijama da govore za medije, Kragujevčani su ostali uskraćeni i za najosnovne informacije. To je kod građana stvorilo utisak da se od njih kriju važne informacije i širom otvorilo vrata za brojne teorije zavere.
Nažalost, dezinformacije na društvenim mrežama imale su ogroman uticaj i dovele do neodgovornog ponašanja ljudi i kršenja epidemioloških mera. Čak i najobičnija vest o broju zaraženih ili broju vakcinisanih izazivala je na društvenim mrežama gomilu negativnih komentara u kojima su mediji i novinari optuživani da šire paniku i pomažu državi da građane drži u strahu. Nezadovoljstvu građana veoma je doprinelo i ponašanje Kriznog štaba koji je bio nedosledan u donošenju i poštovanju donetih odluka. Građani su bili svesni da se korona koristila u propagandne i političke svrhe i izgubili su poverenje u institucije koje treba da upravljaju krizom, uključujući tu i lekare.
Društvene mreže doprinele su da prevagne glas antivaksera, tako da uticaj lokalnih medija na građane u pogledu vakcinacije nije bio veliki. Omogućeno je da preko njih neproverene informacije pronađu put do širokog auditorijuma.
BRANKO VUČKOVIĆ, RADIO SLOBODNA EVROPA I FONET
Institut probio informativni mrak
Kragujevački novinari i mediji su, shodno svom znanju, umeću, sposobnostima i iskustvu, korektno izveštavali na osnovu činjenica kojima su raspolagali. Problem je što često nisu imali činjenice, odnosno relevantne informacije za izveštavanje, jer su izvori informisanja bili zatvoreni. Pogotovu na početku epidemije, dok su lokalne zdravstvene vlasti čekale instrukcije iz Beograda, bilo je gotovo nemoguće dobiti bilo kakvu informaciju jer je skoro sve bilo dovedeno na nivo „državne tajne”. Srećom da su doktori Predrag Delić i Dragan Vasiljević iz Instituta za javno zdravlje ubrzo probili informativnu blokadu i počeli sa novinarima da dele informacije o broju testiranih i zaraženih, da edukuju građane o mogućnostima zaštite od korona virusa, neophodnosti pridržavanja propisanih mera.
Shvatajući važnost blagovremenog informisanja građana i mogućnosti da preko medija najbrže stignu do velikog broja ljudi, sjajan posao obavljaju i Vasa Antić, direktor i Danijela Petrović, menadžerka za komunikaciju sa medijima Doma zdravlja, Gordana Damnjanović, gradska većnica za zdravstvenu i socijalnu zaštitu.
Posmatrano iz ličnog ugla, rad u vreme pandemije nije bio mnogo zahtevniji nego u „redovnom stanju”. U svojim izveštajima oslanjao sam se na komentare i analize stručnjaka, pored već pomenutih zdravstvenih radnika iz Kragujevca, na vezi sam i sa epidemiolozima Predragom Konom, Branislavom Tiodorovićem, virusologom Milankom Šeklerom, doktorom Radetom Panićem, predsednikom Sindikata lekara i farmaceuta Srbije.
Nažalost, tokom pandemije Univerzitetsko-klinički centar Kragujevac ostao je potpuno zatvoren za sve medije, osim za državne. Potpuno mi je nepojmljivo da Predrag Sazdanvić, direktor tako važne i velike zdravstvene ustanove koja pokriva deo Srbije sa 2,5 miliona stanovnika, tako uporno ignoriše većinu kragujevačkih novinara i medija, ostavljajući u informativnom mraku ceo UKC, kao i velika pregnuća sjajnih lekara i drugog zdravstvenog osoblja u vreme epidemije. Da li je broj preminulih od kovida 19 u UKC i dalje državna tajna i ako nije koliki je njihov broj? Da li UKC ima dovoljno lekara svih specijalizacija, i ako nema, koji su specijalisti najdeficitarniji? Da li je i zbog čega najbližim saradnicima direktora zabranjeno da komunciraju sa medijima i da li je dodatak „univerzitetski“ u nazivu Kliničkog centra dovoljna kompenzacija za dvodecenijsko odlaganje izgradnje nove zgrade UKC, samo su neka od pitanja „nepoćudnih“ novinara koja čekaju Sazdanovićev odgovor.
Međutim, zatvorenost ostalih izvora informisanja i zbunjujuće i kontradiktorne izjave državnih zvaničnika, ali i članova Kriznog štaba, uz hronično nepoverenje prema državnim medija, preusmerili su medijsku publiku na društvene mreže. Nažalost, tamo su ih više nego ikada čekale lažne vesti i neprovereni sadržaji. Tako su ljudi koji ne prepoznaju lažne vesti bili potpuno dezinformisani i razumljivo je što su lako pali pod uticaj različitih antivaksera.
Sa druge strane, lokalni mediji nisu imali dovoljno ljudskih, tehničkih i materijalnih sredstava da ostvare tu vrstu društvenog uticaja, tim pre što oni najprofesionalniji – poput Kragujevačkih novina i Glasa Šumadije – nisu imali nikakvu finansijsku podršku. NJihov uticaj na čitalačku publiku mogao je znatno bolje biti upotrebljen za promociju vakcinacije, ali to je još jedan od propusta Ministarstva zdravlja.
NINA BAJIĆ, RADIO TELEVIZIJA KRAGUJEVAC
Snalaženjem do sagovornika
Smatram da su lokalni mediji u Kragujevcu profesionalno i odgovorno obavili svoju informativno-edukativnu ulogu tokom izveštavanja o pandemiji, imajući u vidu činjenicu da smo se svi našli u potpuno nepoznatim okolnostima. Tokom pandemije uočena je izražena samostalnost medija u dolaženju do sagovornika. Redakcija Radio-televizije Kragujevac je, snalažljivošću novinara, uspevala da dođe do neophodnih informacija o korona virusu iz Instituta za javno zdravlje (odakle su informacije stizale svakodnevno), ali i iz zdravstvenih ustanova (UKC Kragujevac, Dom zdravlja, Zavod za zdravstvenu zaštitu radnika Zastava), lekara i stručnjaka koji rade u privatnoj praksi, Gradskog štaba i nadležnih institucija na lokalnom nivou.
Za nas je veliki problem tokom pandemije bio to što je, za razliku od portala, radio-stanica i štampanih medija koji do informacija mogu doći i jednostavnim telefonskim pozivom, uvek bilo neophodno obezbediti sliku i tv izjavu sagovornika što je, naročito na početku, bilo i rizično i veoma komplikovano zbog zdravstvenih protokola.
Verujem da razne dezinformacije na društvenim mrežama nisu „nadjačale“ glas zvaničnih medija iako su vrlo često potpuno nepotrebno unosile zabunu. Trudili smo se da u svojim izveštajima i emisijama razjasnimo sve dileme, nedoumice i manipulacije u vezi korona virusa i vakcinacije, kao i da izveštavamo bez ikakvog senzacionalizma.
Uloga medija je isto tako od izuzetnog značaja u promovisanju masovne imunizacije. Pored redovnih rubrika u sklopu informativnog programa, Radio-televizija Kragujevac je uradila serijal od 30 emisija sa stručnjacima, lekarima koji se bave korona virusom i njegovim posledicama na temu masovne vakcinacije i važnosti imunizacije stanovništva.
Takođe, u našoj produkciji, snimljeno je 20 promotivnih spotova u kojima poznati kragujevački sportisti, glumci, muzičari, umetnici, ali i lekari, medicinsko osoblje, kao i ljudi iz našeg neposrednog okruženja (vozači, prodavci, ugostitelji…) govore o značaju vakcinacije i antikovid vakcina. Na internet stranici Radio-televizije Kragujevac postoji posebna sekcija posvećena korona virusu na kojoj je do 17. septembra 2021. godine objavljeno više od 320 stranica sa preko 2.200 tekstova.
autorka Gordana Božić