Pop Forum
Nedavni krizni događaji u Pirotu i Pančevu, kada je došlo do izlivanja materija opasnih po život građana, što je dovelo i do ljudskih žrtava, pokazali su, sem da je vlast nepripremljena za slične situacije i koliko je značajno pravo lokalno javno informisanje.
Pomenute događaje ćemo predstaviti upravo kroz prizmu dva lokalna medija, portala Pirot Plus Online (www.plusonline.rs) i Pančevo Si Ti (www.pancevo.city) koji su građanima prvi pružili informacije u kriznom momentu. Ukazali su i na mnogobrojne propuste u javnom informisanju, odnosno na odsustvo zvaničnih i kredibilnih izvora i izostanak informisanja građana u realnom vremenu, ugrozivši time i sopstveni život, poput novinara u Pirotu.
Nenad Paunović, direktor, novinar i u ovom slučaju reporter, prvi je na svom portalu “Pirot Plus Online” objavio izveštaj sa lica mesta, propraćen video snimcima.
“Oko 17 časova prema selu Staničenje, tačnije na mestu Sopotski han, voz koji je prevozio amonijak iskliznuo je iz šina. Gust dim se širio u vazduhu, policija i vatrogasna jedinica su odmah reagovale, saobraćaj je prekinut i preusmeravan, a građanima koji žive u blizini je upićen apel da ne izlaze napolje.”
Novinar Nenad Paunović u 18 časova bio je na licu mesta. Za POP Forum prenosi svoje utiske o opasnosti kojoj je bio izložen prilikom izveštavanja.
Prve večeri, kada se dogodio akcident, policija je zabranila pristup na jedno 5 kilometara. Sutradan, 26. decembra, uspeo sam da se probijem na 80 metara od mesta nesreće. Tada sam našao mrtvog turskog vozača. Voz je i dalje stajao tu. Želeo sam da se približim, osetio sam gušenje, okrenuo se i bežao nekih 500 metara. Gušilo me, padao sam i ustajao, izašao na put gde me čekao drug koji me je vozio. Hitna pomoć je došla u redakciju. Pritisak mi je bio 90 sa 60, saturacija je pala, ali nisam hteo u bolnicu. Peklo me u grlu.
Osim što je prvi i jedini novinar koji je stigao na lice mesta, pored direktnog istraživanja, traganja za zvaničnim informacijama i izveštavanja u realnom vremenu, Paunović je otkrio i jednu od dve ljudske žrtve, pritom ugrožavajući ličnu bezbednost zarad objektivnog informisanja javnosti u kriznoj situaciji.
Na pitanje da li je kao predstavnik medija bio diskriminisan uskraćivanjem zvaničnih informacija od nadležnih službi, Paunović kratko odgovara:
Da nisam išao svakog dana blizu mesta incidenta i da nisam imao dvojicu insajdera, ne bih imao informacije.
Osim samostalnog traganja za istinom, Paunović je imao i neprijatnosti jer su njegovi izveštaji donosili ekskluzivne informacije.
Imao sam više informacija od komandanta Štaba. Valjda nezadovoljni što sam uvek bio prvi, 7. januara sam na Božić priveden i držan 4 sata u Policiji.
Ipak, ovaj primer izveštavanja u kriznoj situaciji, gde je novinar rizikovao život i ugrozio svoje zdravlje, zbog čega se osećao loše nekoliko dana, nije prošao nezapaženo.
Građani su me redovno zvali i od mene očekivali da prvi objavim vesti. Zvalo me mnogo agencija i televizija iz zemlje i inostranstva. Došlo je do situacije da je bukvalno cela Srbija čitala naš Portal. Bio sam uživo u dnevniku Jelene Obućine na televiziji Nova S i na N1, kao i u drugim televizijskim agencijama. Mnogi su preuzimali informacije sa našeg Portala Pirot Plus online.
Ovaj primer profesionalnog javnog informisanja u kriznoj situaciji, predstavljen je i u tekstu nekadašnjeg novinara, urednika i direktora nekada kultnog Radia B92 iz Beograda, Verana Matića, koji ima dokazano iskustvo o informisanju tokom krize.
Danas svi znaju da se nedavno u okolini Pirota desio ekološki akcident. Srbija je za izlivanje amonijaka saznala od Nenada Paunovića posredstvom njegovog portala „Plus online“. Teško da možemo naći bolji skorašnji primer posvećenog pojedinca koji je nešto slično uradio u javnom interesu prevazilazeći lokalne okvire. Njegov portal i društvene mreže bili su mu više nego dovoljni da pokaže šta je sve moguće uraditi.
Neša Paun je ličnim primerom pokazao koliko je neutemeljen žal za opštinskim medijima koji su često bili budžetsko uhlebljenje za brojne partijske kadrove. Razgolitio je praznu priču o nužnosti postojanja regionalnih javnih medijskih servisa na primeru tamošnjeg dopisništva javnog medijskog servisa, koje je izgubilo bitku sa jednim čovekom zbog čijeg je izveštavanja pokrenuta specijalna emisija na najpopularnijoj privatnoj televiziji sa ciljem „zatrpavanja“ vesti iz Pirota.
Nenada Paunovića to nije obeshrabrilo, već je naprotiv, u maniru istraživačkog novinara, suprotno većini drugih koleginica i kolega, nastavio da beleži brojne scene sa terena. Bilo je tu i nekih brzopletosti u želji za ekskluzivnim informisanjem, ali je sve to zanemarljivo u odnosu na njegovu profesionalnu misiju kojom je postideo mnoge koji imaju neuporedivo veće mogućnosti i resurse.
Generacija novinara i aktivista kojoj pripada Nenad Paunović i bukvalno odumire širom Srbije. I zato je njegov primer bitan jer pokazuje kolika je moć jednog čoveka čiji je rad često „one man show“. Neša Paun je, sa svoje 74 godine, doveo u pitanje mnoge teorije i medijske i informativne biznis modele. Uzburkao je široku javnost, uzbunio i isprovocirao članove Vlade, pirotsku vlast i prodrmao žabokrečinu na mnogim mestima.” (https://www.plusonline.rs/drugi-pi-u-veran-mati-ne-a-paun-).
Par nedelja kasnije, Srbija je ponovo bila izložena hemijskoj opasnosti, koje stručno nazivamo akcidentima. Ponovo je došlo do izlivanja opasnog amonijaka, ovoga puta u Pančevu, mestu koje je zbog industrije izloženo opasnostima po građane i životnu sredinu. Za razliku od prvog slučaja, gde je bukvalno jedan profesionalac izveštavao širu javnost, ovde je došlo do izostanka zvaničnih i kredibilnih informacija u realnom vremenu. To je izazvalo paniku, a potom i protest građana.
Istina je prva žrtva rata, a monopol nad informisanjem koji često rezultira skrivanjem informacija, što je zapravo cenzura, prva je žrtva kriznih situacija. I odlika totalitarne vlasti po teoriji.
O akcidentu u pančevačkom naselju Topola, aktivista Siniša Janković je 15. januara na lokalnom portalu “Pančevo SI TI” (www.pancevo.city) u svojoj kolumni (ili “blogoumni” kako je nazivaju), pisao:
“Pre tri dana u Pančevu je nešto pre ponoći došlo do hemijskog incidenta izazvanog amonijakom. Ovaj put nije došlo do nekontrolisanog curenja iz vagonske cistrene već iz kamionske. Lokacija je naselje Topola, inače jako blizu tzv. Južne zone, koja obiluje potencijalnim vinovnicima hemijskih incidenata raznih vrsta. Jedan broj građana se tu noć obratio za hitnu lekarsku pomoć, i srećom prošao bez ozbiljnijeg narušavanja zdravlja. Kada se sve smirilo i opasnost odavno prošla, uhapšena su dva lica, odgovorna za opasnost. To je dokaz više da je opasnost postojala.” (https://www.pancevo.city/blogoumna/gradjanski-stav/pancevci-se-drznuli-da-pitaju-da-li-ih-od-hemijske-opasnosti-stiti-sreca-ili-procedure/).
Novinar portala Pančevo Si Ti, Nenad Živković, u razgovoru za POP Forum govori o izveštavanju sa ovog akcidenta:
Nismo se mnogo bavili izveštavanjem o ovom ekološkom incidentu, jer ionako nemamo dnevnu redakciju (desk), pa smo samo objavili na našoj Fejsbuk stranici šta se dogodilo, jednu fotografiju mesta incidenta i dva komentara dvoje saradnika, poziv za protestni skup održan 16. januara, kao i moja gostovanja na televizijama, hronološki..
Novinari portala Pančevo Si Ti nisu bili na terenu u vreme incidenta, a policija ionako nije dozvoljavala pristup tom mestu. Sa Živkovićem smo razgovarali o tome da li su bili izloženi diskriminaciji zbog nedostatka zvaničnih informacija od nadležnih organa.
Da, ali kao i svi drugi mediji, pošto nije bilo nikakvih zvaničnih informacija. Konkretno i detaljno ko je sve ćutao objasnio sam u TV prilozima.
U izjavi za TV N1, novinar Nenad Živković je zapravo objasnio suštinu o kontrolisanju informacija od strane zvaničnika u kriznim situacijama i opasnosti koje zbog toga nastaju.
“Informacije su počele da se šire društvenim mrežama još tokom noći, neposredno pre nego što su ljudi koji žive ovde, saznali da se nešto neobično dešava, ali nažalost, do ranih jutarnjih sati nije bilo moguće dobiti nikakvu zvaničnu informaciju o incidentu. Prvo se oglasilo opštinsko javno tužilaštvo jednim krajnje korektnim saopštenjem, ali ono je bilo pravne prirode. Ono što je nedostajalo je što građani Pančeva tokom noći nisu mogli da u realnom vremenu znaju šta se dešava i da u skladu sa tim zvaničnim informacijama preduzmu neke korake. Nama se tokom noći nije obratio ni gradonačelnik, ni načelnik policijske uprave, niti bilo ko iz zdravstvenih službi, ni iz sekretarijata za zaštitu životne sredine. Meni je bilo logično da se noćas pojavi Ministarka zaštite životne sredine, dežurni u armiji, šef BIA, dakle bilo ko da uputi poruku građanima da kaže ili – počeo je postupak evakuacije, nalazimo se na tom i tom mestu, pomozite komšijama ili čekajte dalje instrukcije i pomoć ili da uputi poruku da se ne dešava ništa opasno i dramatično, da ne treba širiti paniku i da je situacija pod kontrolom.
Ništa od ovoga se nije desilo što je u ovakvim situacijama najgori mogući izbor, jer kad nema zvaničnih informacija onda krenu glasine i neproverene i nepouzdane informacije. Tako smo imali informaciju da se prevrnula cisterna iz Šida, da curi amonijak bez priče o uzroku, jedan totalni miš-maš informacija koji izaziva paniku. Tako da šta god da su rekli zvaničnici, to je zakasnela reakcija.” (https://www.youtube.com/watch?v=8F56XXkGEvU&t=781s)
Problem je što smo kao građani i kao novinari čekali više od 12 sati bilo kakvu pouzdanu informaciju od zvaničnika (koja je dakle, izostala, u realnom vremenu). Gradski zvaničnici i sa njima povezana lica ignorišu naš rad, ne postoji nikakva komunikacija, kaže Živković.
Na naše pitanje o postojanju dezinformacija preko drugih izvora informisanja, Nenad Živković je rekao:
Nije bilo dezinformacija, bilo je relativizovanja i umanjivanja razmera incidenta. Pogledajte izjave gradonačelnika Stevanovića i direktora Opšte bolnice Ovuke (u prvom prilogu N1, od 13. januara): https://www.youtube.com/watch?v=8F56XXkGEvU&t=781s).
Poput svog kolege Živkovića i “blogoumnista” Janković u svojoj analizi ukazuje na glavni problem pančevačkog akcidenta početkom godine:
“Šta je tu problem?
Razne će se nesreće, incidenti, akcidenti, havarije, požari i eksplozije sa hemijskim uzročnikom dešavati. I do sada su se dešavale, čak i sa smrtnim posledicama, pre svega baš u fabrikama poznatim kao fabrike Južne zone…
…Pa, kada nije problem što se desio jedan, srećom, mali hemijski incident, šta je onda problem?
Problem je to što građanima niko nije ništa javio…
…U tom, prvom, urgentom trenutku, amonijak se širi naokolo, stiže npr. i do Strelišta. Situacija je dramatična. Niko ne zna šta tačno curi, ni dokle se miris širi, ni kog je intenziteta. Da li će to za neke ljude biti doza koju organizam neće moći da izdrži? Ljudima na licu mesta naviru slike iz Pirota i dve žrtve. Pitanje koje lebdi u vazduhu: Da li će se Pirot ponoviti? Tada, baš tada, neko treba da odluči šta će raditi nadležni državi organi, tj. da li će spasavati građane, ili pustiti da sve ide svojim tokom, nadajući se u sreću i povoljne vetrove…
…Bogu hvala, da su nezavisni mediji budni, te su odmah reagovali sa pitanjima nadležnim službama. Odgovor nisu dobili. Šta možemo da zaključimo? U tom trenutku građani Pančeva, bili su prepušteni na milost i nemilost amonijaka, ili čega god da je kiselog ukusa, koji štipe za oči i otežava disanje.
Da je situacija bila i više nego ozbiljna svedoči i evakuacija stanovnika u okruženju lica mesta. Na jednom snimku vidi se kako ih policija udaljava. Znači, neko je procenio da se najugroženiji stanovnici evakuišu. Tu je kraj odlukama? Tačnije, odlučeno je i da se sve drži u tajnosti!? Da se ne daju informacije za medije, ni da se obaveste ostali građani…
…Svakako, dvoje preminulih u Pirotu bi ostali živi da nisu udisali jaku koncentraciju amonijaka. Šta je onda problem reći, preporučiti, da se ne izlazi iz stanova, da se zatvore prozori….
…Sve što smo čuli svodilo se na to da se događaj minimalizuje. Bogu hvala da je zaista ispao minimalan, ali u ključnim trenucima događaj je bio jako opasan. O tom ključnom trenutku svo vreme govorim. I mislim, da građani Pančeva imaju pravo da znaju i pravo da pitaju.”
Analizu nedavnih nemilih događaja završavamo konstatacijom da javno informisanje u kriznim situacijama često, poput navedenih primera, stvara dve strane – zvaničnike, odnosno vlast koja kontroliše informacije i građane koji su ili dezinformisani glasinama i minimiziranjem opasnosti ili okrenuti svojim lokalnim medijima, koji su im najbliži.
autor dr Vladimir Paunović
Tekst je nastao u okviru projekta “Za redovno informisanje u vanrednim situacijama: Informacije pre svega” koji sprovodi udruženje Res Publika. Ovaj projekat je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom tekstu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.