Pressek
Razorni zemljotresi na jugoistoku Turske dobar deo ljudi u Srbiji naterali su proteklih sedmica da se bar u nekom momentu zapitaju kolike su šanse da se nešto slično ovde desi, koliko su objekti u kojima žive bezbedni, te kako da reaguju kada do zemljotresa dođe. Iz medija su im, pak, dolazile različite, nekad oprečne, nekad, nažalost i neistinite informacije. Do nekih ljudi, verovali ili ne, informacije nisu stizale uopšte.
Deo medija, ali i pojedine institucije, na primer, proteklih sedmica delili su informacije o tome kako se zaštiti od zemljotresa. Međutim, po rečima Božidara Nikolića, iz kragujevačkog udruženja „Romanipen“, te objave delu romske zajednice bile su nerazumljive.
– Primetio sam recimo da se ni mediji, ni institucije, ni jednog momenta nisu setili da u Srbiji ima ljudi koji ne znaju dobro ili ne znaju uopšte srpski jezik. Za deo romske, ali i drugih manjinskih zajednica u Srbiji, izuzetno bi značajno bilo da su te informacije bile dostupne na njihovom jeziku, kaže Nikolić.
Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju, kaže Zakon o javnom informisanju i medijima. U vanrednim situacijama dostupnost blagovremenih, potpunih i tačnih informacija je još značajnija, jer mogu biti presudne za spasavanje ljudskih života.
Zakon, između ostalog, obavezuje državu i jedinice lokalne samouprave da obezbede uslove za ostvarivanje prava na informisanje manjinskih grupa, poput nacionalnih manjina ili osoba sa invaliditetom. Nikolić, međutim, ocenjuje da se o informisanju manjinskih grupa nedovoljno vodi računa i u redovnim, a još manje u vanrednim situacijama.
Informisanje manjinskih zajednica, tu pre svega govorim o romskoj zajednici na području centralne Srbije, generalno je jako loše jer se retko uzima se u obzir jezička barijera. Na teritoriji Vojvodine je malo bolja situacija. Zbog činjenice da je u pitanju multikulturalna sredina, u kojoj živi veliki broj različitih nacionalnih manjina, postoji i razvijen sistem javnog informisanja za manjinske grupe, što u centralnoj Srbiji nije slučaj, kaže Nikolić.
Dodaje da kad je romska zajednica u pitanju, u obzir treba uzeti i to da nemaju svi pristup medijima i društvenim mrežama.
Od ključnog značaja je prepoznavanje prepreka u komunikaciji sa manjinskim zajednicama, pogotovo tih najugroženijih kategorija stanovništva, recimo onih koji žive u ruralnim područjima ili neuslovnim naseljima, nemaju struju, nemaju pristup internetu. Recimo u situaciji pandemije, tek u drugom talasu prepoznato je da je romska populacija jedna od ugroženijih i da treba da se nađe način da se promeni pristup u protoku i dostupnosti informacija, priča Nikolić.
Ni kada je blagovremeno i potpuno informisanje osoba sa invaliditetom u pitanju situacija nije bolja, smatra dr Milena Stojanović iz kragujevačkog Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom.
Lično, mislim da se nedovoljno vodi računa o informisanju osoba sa invaliditetom, pogotovo je to izraženo u slučaju osoba sa senzornim smetnjama – slepim i gluvim osobama. Recimo, ako se izuzmu vesti na javnom servisu, retko koja emisija ima tumačenje na znakovnom jeziku. Još manje se recimo razmišlja o specifičnim potrebama i načinima informisanja osoba sa mentalnim smetnjama i smetnjama u razvoju, kaže Stojanović.
Da se u vanrednim situacijama o informisanju osoba sa invaliditetom, po rečima naše sagovornice, računa vodi još manje, pokazalo je iskustvo pandemije.
Zbog nedostatka pravovremenih i tačnih informacija veliki broj osoba sa invaliditetom je ostao nevakcinisan. Osobama sa cerebralnom paralizom, na primer, nije bila dostupna jasna informacija o tome da li smeju da se vakcinišu, priča Stojanović.
Stojanović skreće pažnju i da bi sistem alarmiranja i uzbunjivanja trebalo da bude prilagođen osobama sa senzornim smetnjama. Da zvuk sirene za uzbunu osobi koja ne čuje ništa ne znači, u Srbiji, nažalost, izgleda niko ne razmišlja.
autorka Marija Obrenović
Tekst je nastao u okviru projekta “Za redovno informisanje u vanrednim situacijama: Informacije pre svega” koji sprovodi udruženje Res Publika. Ovaj projekat je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom tekstu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.