POP Forum
Javno informisanje je u svom značaju i važnosti, često slično i nekim drugim pojmovima, poput ingerencija vlasti, gde je jedan od temeljnih principa – načelo subsidijarnosti, odnosno jednostavno prevedeno – “što bliže građanima”. A najbliže javno informisanje građanima su lokalni mediji. I to kredibilni, koji se drže osnovnih novinarskih načela i etike. Posebno u kriznim situacijama, što ću pokušati da potkrepim i sledećim primerima iz prakse javnog informisanja u Kragujevcu.
Primer 1: “Skupštinski kanal”
Pre pojave internet medija, radio je bio najlokalniji od svih elektronskih medija, mada je zahvaljujući tzv. “kratkim talasima” još tridesetih godina prošlog veka imao najveći auditorijum. Sa druge strane u definisanju kriznih ili vanrednih situacija na ovim prostorima, osim elementarnih nepogoda vezanih za prirodu na šta se ne može direktno uticati ili onih koje su izazvane ljudskim faktorom poput požara, česte su bile vezane za političke prilike, od ratnih dejstava do političkih promena vlasti.
Upravo takva je i bila situacija tokom građanskih protesta povodom rezultata lokalnih izbora, koji su trajali od novembra 1996. godine do kraja marta 1997. godine, a koje su prvo pokrenuli studenti, a potom političke stranke okupljene oko Koalicije Zajedno.
Kako su dostupni lokalni elektronski mediji bili pod kontrolom režima koji preko uređivačke politike nije prikazivao stavove druge politički opozicione strane, a kako je veliki broj građana bio svakodnevno na ulicama, uz pratnju snaga bezbednosti, Koalicija Zajedno kojoj je priznata lokalna pobeda i samim tim ulazak u opštinu, iskoristila je stari radio predajnik i improvizovani studio u prostorijama protokola koji se koristio za link vezu sa Radio Kragujevcom prilikom skupštinskih prenosa i napravila “Skupštinski kanal” koji je redovno informisao u večernjim satima o događajima sa nacionalnog i lokalnog nivoa.
Frekvencija emitovanja je najavljivana na dnevnim protestima, program su vodili profesionalni novinari, a da bi se napravila politička ravnoteža, pozivani su i predstavnici režima, poput tadašnjeg vođe kragujevačkih radikala Tomislava Nikolića. Ovaj alternativni vid informisanja je trajao dok se nije uspostavila kontrola nad lokalnom Radio televizijom Kragujevac.
Primer 2: “Druga boja”
Drugi program Radio Kragujevca, odnosno popularna “Druga boja” je krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih imala priličnu slušanost na lokalnom nivou zahvaljujući reporterima sa terena koji su koristeći novu tehnologiju – mobilne telefone, mogli da se javljaju direktno sa mesta događaja. To se ispostavilo kao odlučujuće za slušanost, pogotovo u kriznim situacijama, koje su opet bile vezane za političke promene, ovoga puta vezane za proteste koji su prethodili petooktobarskim promenama i tadašnjim predsedničkim izborima, čije rezultate režim ponovo nije priznavao.
Reporteri su pratili lokalne proteste, blokade puteva i ostale masovne izlive građanske neposlušnosti poput obustave rada, pružajući direktne informacije kroz jednu od ključnih uloga medija koja se odnosi na uspostavljanje javnosti permanentnim informisanjem o svim relevantnim društvenim pitanjima i pojavama “a posebno u vezi sa političkim pitanjima razvijajući mogućnost slobodnog formiranja stavova javnosti“.
„Druga boja“ je imala toliki lokalni uticaj sa direktnim izveštavanjem sa terena u ovim kriznim situacijama, da su se sami slušaoci, kao konzumenti javljali i uključivali u program dajući dodatne informacije sa terena koje su prolazile kroz proveru podataka („fact checking“) iskusnih novinara, što je bilo preteča osnovne karakteristike budućih, odnosno tzv. „novih medija“ (gde se misli prevashodno na portale i medijske strane društvenih mreža) – interaktivnosti. Najuopštenije, interaktivnost zapravo označava veću uključenost korisnika u medijski sadržaj i između ostalog, nezavisniju vezu sa izvorima. “Lokalna veza” ovog medija, koja ilustruje praćenost nezavisnog kriznog izveštavanja je išla toliko da su pripadnici SPS-a čekali ispred studija dežurne voditelje da komentarišu sadržaj.
Primer 3: Bombardovanje Zastave 1999.
Ratno dejstvo je primer krizne situacije koji uključuje strogu bezbednosnu kontrolu informacija od strane sistema u kojoj lokalni mediji dobijaju u ovim vanrednim okolnostima unapred određena pravila informisanja. Tu se pre svega odnosi na zvanična saopštenja, ali i pristup snimanju (foto, video) objektima.
Kada je prilikom bombardovanja NATO-a 09. aprila, 1999. godine, raketirana prvi put fabrika automobila “Zastava”, autentični snimak napada je jedina imala lokalna TV Kanal 9, jer je dežurni tehničar u starom studiju koji se nalazio u Bresnici, naselju koje je na visokoj geografskoj lokaciji u blizini fabrike, čuvši zvuke dolazećih aviona izašao ispred studija i jedini snimio udar, koji je odmah potom emitovan uz zvanično saopštenje.
Međutim, ova vrsta krizne situacije ima i neizbežne propagandne elemente od strane kontrolora izvora, tako da je u TV dokumentarnom filmu (takođe vrsti medija) “Živi zid” u produkciji NVO “MillenniuM”, učesnik događaja, radnik fabrike, potvrdio da je direktor Milan Beko pred dolazak medija postavljao za snimanje radnike koji su u tzv. “živom štitu” svojim telima čuvali fabriku od bombardovanja samo dok mediji snimaju, kao i da su prilikom prezentovanja posledica napada medijima u kojima nije bilo ljudskih žrtava, simulirani povređeni radnici na nosilima.
Primer 4: Eksplozija u “Medni”
Novo doba dovelo je i do pojave novih medija, koji su brzinom i auditorijumom korisnika dominantno ostavili iza sebe tradicionalne. Tu se pre svega misli na kriznu situaciju iz februara 2017. godine kada se u Tehničko – remontnom zavodu u Kragujevcu (nazvan po obližnjem potočnom slivu reke Ždraljice – “Medna”) desila serija eksplozija, izazvana ljudskim faktorom, koja je izazvala požar, materijalnu tragediju i gubitak četiri ljudska života.
Kako su se eksplozivne detonacije municije iz jednog od pogona vojne fabrike osetile u samom gradu, prvo je započelo trenutno lokalno (dez)informisanje preko novih medija, u ovom slučaju preko društvene mreže Facebook kao najzastupljenije po publici, odnosno redovnim korisnicima, na čemu se zapravo i pokazao potencijal, ali prevashodno i prednosti i mane ovog vida javnog informisanja.
Novi mediji su kako u teoriji, tako i u praksi kojoj svakodnevno prisustvujemo, razvili termin “aktivne publike”, koja je aktivna ne samo u smislu slobode stvaranja značenja medijskih sadržaja, već i u smislu slobode stvaranja, produciranja samog medijskog sadržaja i njegovu dalju distribuciju i razmenu sa ostalim korisnicima.
Drugim rečima, na ovom primeru je aktivna publika počela da šeruje prve informacije sa informativnih lokalnih portala poput “Pressek”-a, koji je negde u to vreme i počeo sa radom, ali i da se uključuje komentarisanjem i širenjem neproverenih informacija, pogotovo vezanih za uzrok eksplozija (“Ode fabrika u vazduh…”, “To su stare granate…” i sl. ) i posebno broj žrtava (“Ima ih mnogo…”, “Rekao mi rođak koji radi…”…).
Upravo u ovom vidu lokalnog informisanja u toku vanredne situacije, pokazao se značaj tzv. “građanskog novinarstva”, to jest pojedinaca, nekadašnjih ili aktivnih profesionalnih novinara, koji i preko svojih FB profila, blogova (“Iz Glave”) ili portala, daju kredibilne informacije iz jednostavnog razloga jer su naučeni na profesionalno informisanje i poštovanje etike.
Primer 5: “Kragujevac u borbi protiv Covid19”
Primer kredibilnog lokalnog informisanja u kriznoj situaciji preko novih medija, svakako je FB grupa koja je nastala u vreme pandemije “Kragujevac u borbi protiv Covid19”, a koja je vođena od strane profesionalnih novinara (Jovana Gligorijević, Katarina Milićević…) informisala građanke i građane o broju zaraženih, preminulih, merama poput vakcinacije ili grupnog karantina, na osnovu zvaničnih izveštaja nadležnih organa. To se pokazalo kao uspešna podrška zvaničnim lokalnim portalima, koji su bili izloženi uskraćivanju informacija od strane pojedinih nadležnih, poput rukovodstva Kliničko-bolničkog centra Kragujevac, iz kako se kasnije ispostavilo, političkih razloga, jer isti portali su imali kritički stav prema aktuelnoj vlasti.
Preporuke
Značaj lokalnog informisanja u vanrednim situacijama je neosporan, bez obzira da li se radi o tradicionalnim ili novim medijima, ali samo ako dolazi od strane profesionalnih novinara, jer isti novi mediji su zbog globalne mogućnosti plasiranja informacija postali primamljivi i diletantima, slučajnim ili namernim promoterima neproverenih vesti koji ne shvataju pojam javne reči i političkim (“botovi”) ili psiho-socijalnim (“trolovi”) propagandistima koji iz raznih interesa šire dezinformacije.
Koje bi bile preporuke novim lokalnim medijima iz domena online etike za izveštavanje u kriznim situacijama?
Prva se svakako odnosi na samo definisanje javnog informisanja u digitalnom dobu. Društveni mediji, kao što su Twitter i posebno Facebook ,kao trenutno najkorišćeniji po svim podacima, spadaju u domen javne reči. Prilikom iznošenja sopstvenog mišljenja na socijalnim mrežama i drugim internet platformama, novinari bi trebalo da budu upoznati sa činjenicom da njihove izjave mogu uticati na sopstvenu reputaciju. Česta je pojava da se u velikim medijskim kućama, od novinara očekuje da se prilikom postovanja na društvenim mrežama predstave kao predstavnici medija za koji rade, kako bi same medijske kuće razvijale svoj krediblitet. To bi isto trebalo da važi i za lokalne medije. Takođe se preporučuje da profesionalni novinari prilikom objavljivanja ličnih stavova, isto posebno naglase.
U vezi upotrebe podataka sa društvenih mreža, što je često slučaj, profesionalni novinar nema pravo da bez odobrenja preuzima slike, tekstove, izjave ili druge podatke sa ličnih profila osoba na društvenim mrežama. Pomenuta preporuka se ne koristi ukoliko je u pitanju autentični profil javne ličnosti ili ukoliko preuzimanje predstavlja neosporan javni interes, posebno u slučaju vanrednih okolnosti.
Sledeća preporuka “građanskog novinarstva” je ključna – ne treba objavljivati informaciju za koju se zna da nije potvrđeno tačna. Ukoliko se pak objavljuje indicija, ili sadržaj koji nije verfikovan kredibilnim izvorom, treba da se napomene da tačnost informacije nije proverena. Preporučuje se novinaru, koji objavljuje anonimnu informaciju dobijenu kroz društvene mreže da naglasi da se radi o neproverenoj informaciji.
Preporuka vezana za informisanje u vanrednim situacijama se odnosi na upotrebu izvora. Jer, prilikom korišćenja podataka sa društvenih mreža, kao u navedenom primeru eksplozije u vojnoj fabrici, ali i političkim kriznim situacijama, novinar mora da misli i o sigurnosti osoba koje pružaju informacije.
Još jedna preporuka, bitna za informisanje tokom krizne situacije je da profesionalni novinari ne treba da prenose glasine i špekulacije, a ukoliko na društvenim mrežama ili drugim platformama poput blogova identifikuju takve objave, moraju da ih istraže i potvrde iz najmanje dva nezavisna izvora.
Završne preporuke za lokalno informisanje u vanrednim okolnostima, su etički delovi žurnalizma koji se primenjuju i u normalnim situacijama. To se odnosi naprimer da se fotografije i video snimci ne smeju digitalno modifikovati na način da menjaju značenje, smisao ili kontekst. Takođe i da se sve informacije koje se pojavljuju u medijskoj objavi, a nalaze se na drugim sajtovima, linkuju na autentične izvore. Osim toga, novinari ne treba da koriste anonimnost koju pruža internet, da bi došli do informacija koje nisu javne. Kao i da pogrešne informacije u objavama na društvenim mrežama ili blogovima, te drugim onlajn platformama, treba da budu ispravljene što je brže moguće. I jako bitno da – redakcija treba da ima definisane protokole za komentare i pravila komentarisanja medijskih objava.
Navedene preporuke nisu samo za profesionalce u izveštavanju, nego i za aktivnu publiku, koja upravo na osnovu primene pomenutog u sadržaju može i odabrati kredibilni izvor informisanja.
Autor: dr Vladimir Paunović
Tekst je nastao u okviru projekta “Za redovno informisanje u vanrednim situacijama: Informacije pre svega” koji sprovodi udruženje Res Publika. Ovaj projekat je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom tekstu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.