Autorka komentara: Ljupka Simović, nekadašnja novinarka iz Kragujevca
Na svoj poslednji veliki istraživačko-novinarski projekat stavila sam tačku otprilike u ovo doba, sada već davne 2014. godine. Nedugo potom, umesto zakasnele novogodišnje čestitke, tačnije u februaru, stigla je potvrda kvaliteta našeg rada u vidu tužbe za povredu časti i ugleda vredne pola miliona dinara. Prvotužena ja, drugotužena medijska kuća za koju sam tada radila. Vredi napomenuti da je reč o timskom istraživačkom radu, koji je potpisala redakcija, ali sam, sticajem okolnosti, ja bila ta koja je radila intervju sa gradskom funkcionerkom koja je podnela tužbu i samim tim sam označena kao “kriva za sve”. Da li je to oblik vršenja pritiska na novinare, ostaviću vama da zaključite. Uglavnom, proces je trajao nekoliko godina, nismo ga izgubili, ali je ostao gorak ukus etiketiranja. Istraživačke projekte ipak nismo napustili iz straha ili sličnih razloga, već zato što više nije bilo nikoga ko bi finansirao jedan takav ozbiljan i dugotrajan istraživački rad, a od nečega mora da se živi, čak i kada ste novinar.
Nedavno sam dobila poziv za debatu pod nazivom “Građani i mediji: Saveznici u borbi za javni interes”. Jednočasovni skup zamišljen kao prilika da se spoje građani i novinari i razmenom mišljenja dođu do nekih zaključaka, u nadi da će zajedno imati bolje rešenje za ne baš sjajnu situaciju sa novinarstvom danas. Na njemu su govorile predstavnice BIRN-a, NUNS-a i Lokal Press-a. Iako već neko vreme ne radim u novinarstvu i priznajem slabije pratim zbivanja, pažljivo sam slušala o čemu su govorile i osetila se potpuno poraženo. Uslovi u kojima rade redakcije ne da se nisu promenili na bolje, već je nova vlast uspela da pronađe još suptilnije načine da vam icrpi svaki entuzijazam i energiju, elemente koji su ključni za posvećen novinarski rad.
Još i pre promene vlasti slobodni mediji suočavali su se sa diskriminacijom u vidu nepozivanja na događaje, nemogućnosti da dođu do relevatnih sagovornika, zastrašivanjem potencijalnih oglašivača i uzbunjivača, a u mom slučaju, čak i sa izbacivanjem sa konferencije tada vladaćuje stranke zbog postavljanja pitanja. Danas je to, nažalost, samo još gore. Ekonomsko iscrpljivanje i opstruisanje je izgleda postalo normalno, prihvatljivo i uobičajeno i uprkos nastojanju pojedinaca da nešto promene, javnost čini se ne reaguje, a institucije medije kontinuirano i uporno jednostavno ignorišu.
Na izmaku godine 2022, medijsku sliku Kragujevca oblikuje jedna televizija, u potpunosti kontrolisana od strane gradske vlasti, par radio stanica kojima je svrha postojanja više zabava nego informisanje i još nekoliko portala koji se bave isključivo dnevnim izveštavanjem i to mahom “iz fotelje”. U kriznim situacijama, kada kvalitetno informisanje najviše dobija na značaju, naročito u lokalnoj sredini, svi mi prepušteni smo izgleda jedino društvenim mrežama, toj šumi svega i svačega u kojoj ćete se dobro izudarati, izgrebati i uprljati, pre nego što uspete nekako da razlučite istinu od neistine. Ako uopšte i uspete.
autorka Ljupka Simović
Ovaj tekst je proizveden uz finansijsku podršku Evropske unije. Njegov sadržaj je isključiva odgovornost udruženja Res Publika i ne odražava nužno stavove Evropske unije.
Projekat “Za veću bezbednost novinara lokalnih medija” podržan je u okviru programa podrške „Safejournalists.net“.