Autorka komentara: Gordana Jocić, urednica Radija Zlatousti
Ima tome skoro četrdeset godina kada sam na studijama novinarstva u Beogradu od svog profesora i osnivača Katedre za novinarstvo na Fakultetu političkih nauka, Sergija Lukača, čula reči upozorenja: „Vi možete danas napisati sve, a onda narednih 50 godina ništa“. Izgleda da je te reči dobro upamtio i jedan od mojih kragujevačkih kolega koji je stalno čuvao najvažnije informacije, one sa najviše „mesa“, za sebe, ne objavljujući ih sve dok ga neko ne optuži za navodnu neistinu, da bi u tom slučaju izvukao „keca iz rukava“. S godinima, bolje rečeno decenijama u novinarstvu, naučila sam da je autocenzura – alat novinara iznedren upravo strahom za sopstvenu bezbednost, političku, pravnu, ekonomsku i ujedno ono najgore što može da vam se dogodi, kad ste poslenik reči i slobode govora.
Dakle, u ovom tekstu i u ovim godinama potpisala bih da je autocenzura najveća pretnja novinarima, iako se može činiti da su to ubistva koja se povremeno dogode negde u Srbiji ili češće u inostranstvu, hapšenja, nasilja, uništavanja imovine, cenzura, klevetanja i razne druge diskreditacije. Najveća, zbog toga što se pretnja u tom slučaju useljava u glavu novinara, u njegov misleni aparat, u njegovu dušu ili još gore duh. Jer duh glasnogovornika može da postane i mentalitet nacije ili duh epohe. Autocenzura dalje određuje sve „medijske sadržaje“ koji su proistekli iz takve glave, ili – opet još gore – sve uređivačke politike i programske koncepcije. A za autocenzuru nema metropole i provincije, nema razlike između nacionalnih, regionalnih i lokalnih medija. Ona može da se useli i u seoski bilten „Mrduše Donje“ i na BBC.
Kad razmišljam o tome ko ili šta je pretnja novinarima koji sami sebe ograničavaju da kažu ili napišu ono što provereno znaju, ono što su videli svojim očima, ne samo čuli od nekoga, a ponekad i ono što „vrapci na grani znaju“, onda dolazim do raznih odgovora. Jedan od njih je dao i pokojni profesor Lukač, razlikujući i u našoj struci „majstore i pacere“. „Oduvek je bilo, a i biće, ljudi koji će želeti da se njima manipuliše. Neki prosto ne mogu sami da preuzmu odgovornost da sami donose svoje odluke”, kaže profesor Lukač.
Naravno, da između istinite informacije i publike, čiste savesti i autocenzure stoje silnici sa stvarnom ili fiktivnom moći da ugroze, u nekim slučajevima upropaste golu egzistenciju novinara. I o njima je govorio Sergije Lukač. Ti silnici, to će biti oni “koji najmanje žele novinare koji će biti usta naroda namenjena ušima vladara”. Govorio je profesor Lukač “kako način dresure poslušnika nije previše sofisticiran – pošto se uklone novinari od dara, znanja i integriteta, zadržavaju se i odabiraju novinarski mediokriteti. Na takav profil ličnosti i nije potrebno vršiti drastične pritiske…”
O ovoj poslednjoj rečenici razmišljam kad god neko, pa i ja, zaključi da u Kragujevcu “nema drastičnih pritisaka”na medije. Da li je to, možda, znak da smo se pretvorili u “novinarske mediokritete”? Ko su kragujevački silnici koji su kragujevačkim novinarima usadili potrebu za klicanjem i držanjem za skute? Koliko je to, u mom slučaju urednice crkvenog medija, sam Vladika šumadijski? Ili Srpska pravoslavna crkva i njen javni diskurs?
autorka Gordana Jocić
Ovaj tekst je proizveden uz finansijsku podršku Evropske unije. Njegov sadržaj je isključiva odgovornost udruženja Res Publika i ne odražava nužno stavove Evropske unije.
Projekat “Za veću bezbednost novinara lokalnih medija” podržan je u okviru programa podrške „Safejournalists.net“.