Autor komentara: Zoran Mišić, dopisnik Danasa iz Kragujevca
Pre izvesnog vremena, ćerka koja je rođena u zlo (kao da kod nas ima dobro) Miloševićevog doba devedesetih prošlog veka rekla mi je rečenicu koja je potpuno poražavajuća, ali bolno istinita.
– Kada sam bila mala, bila sam ponosna što si novinar. Danas je to toliki blam, da ne smem nikom ni da spomenem, bila je iskrena.
Na proslavi jednog lokalnog medija, starija koleginica, kao da se na to nadovezala konstatacijom da: „novinarski posao nikada nije bio nešto naročito plaćen, ali je bio izuzetno uvažen”.
Dakle, nekada prestižno zanimanje danas je „bolje i ne pominjati”. Uskoro bi moglo biti svrstano u one stare, izumrle zanate, poput potkivača, grnčara ili abadžija. Tabloidi, kojih danas ima i more elektronskih, obavili su svoju (ne)civilizacijsku ulogu – uspeli su da u razmišljanju najvećeg broja ljudi izjednače sve medije i „medije”. Sa željom da ne zvučim kao političar koji kada izgubi izbore, za to „okrivljuje glasače”, moram da konstatujem da ipak postoji profesionalna razlika između novinara Njujork tamjsa i Informera ili „upunjavača sajtova u nekom onlajn kombinatu”. To, nije isto zanimanje, ma koliko većini danas izgledalo „da jeste”.
Kolege koje je nekada sa pojavom malih kasetaša-reporteraca Aleksandar Tijanić nazvao „soni novinarstvom” zbog večitih pitanja: „predstavite se ko ste, šta ste, šta radite ovde” i, naravno obavezno „šta će biti dalje”, danas, maltene, izgledaju kao etički i esnafski gorostasi. Do besmisla prenošenje izjava ljudi na vlasti „u celosti”, stvarno, i nije neko novinarstvo. Pak, danas u poslu, od onih koji su (pre)ostali, većina su samo prenosioci takvih poruka.
Novinari su oduvek bili izloženi pritiscima, ne samo vladajućih struktura „nezadovoljnih njihovim pisanjem”, već i svih ostalih (noćni telefonski pozivi tipa „je l si ti ono pisao?”, pa onda „keva, žena sestra, ćerka” i „kičma, glava, ruke”) ali nekako se borilo i izborilo sa takvim, mahom, telefonskim prostaklucima.
U toku ovogodišnje predizborne kampanje, u razgovoru sa predstavnicima Misije OEBS-a u Kragujevcu, na njihovo pitanje koja je lokalna vlast bila najotvorenija prema novinarima, iskreno sam odgovorio – nijedna.
Danas je taj pritisak drugačiji, ne toliko direktan (pozivi, pretnje, cenzura), ali ništa manje opasan i perfidan. Na sceni je selekcija novinara i medija (podobnih ili u tom trenutku potrebnih) čime su već u startu svi ostali isključeni. Do informacija, pa čak i onih trivijalnih, običnih, sve se teže dolazi. Vojske piarova uhlebljenih u svakom preduzeću, firmi, ustanovi i instituciji, uglavnom (čast izuzecima) služe da vam posao otežaju i učine sve da od „njega odustanete”, a ne da vam pomognu da ga obavite. Pa, ionako su za izjave zaduženi samo čelni ljudi, a oni, ako do njih i dođete i ako pristanu da uopšte razgovaraju sa vama, „isprate” vas sa izjavom ili saopštenjem koje se po pravilu sastoji od dve-tri univerzalne, opšte fraze. Već godinama je najstrože zabranjeno da bilo ko zaposlen u onome što narod zove „na budžetu” novinaru da neku izjavu, kamoli onu koja „odudara od opšte politike kuće”. Svaka kritika je u startu sasečena u korenu.
Greška je što se brojne kolege stalno jadaju da je kod nas „nestala srednja klasa”. Nije, ona nikada nije bila brojnija, ali je danas naučena „da gleda svoja posla” i „čuva svoje parče hleba”. Jednostavno i građani, „korisnici medijskih sadržaja” su takođe formirani u duhu i klimi ovog doba i vremena.
Promenila se i današnja opozicija. Njihov pritisak na medije, one koji pokušavaju da budu nezavisni i pišu kritički, mnogo je drugačiji od one koja se borila protiv i srušila Miloševića. Ni oni ne shvataju da posao medija nije samo prenošenje (u celosti) njihovih saopštenja (veština i znanje pisanja istih odavno je nestalo) „u celini”, a na svako pitanje, pokušaj da se ukaže na nešto, dobija se odgovor – prodali ste se Vučiću.
Još je teže kolegama u manjim mestima, gde se svi lično poznaju. Ne samo da dođu do željenih podataka i informacija kroz neprobojni zid vlasti na svim nivoima, već su izloženi direktnim progonima i pretnjama sugrađana. Kolege iz gradova koji nisu Beograd, Novi Sad, Niš i Kragujevac žale se da više ne mogu da pronađu ni anonimne sagovornike na bilo koju temu. A, biće još i gore.
Još dok prilazite potencijalnom sagovorniku (tema nebitna) u očima mu vidite da on već „zna” i „upoznat je” da ste vi poslati „tu” da ga svojim „pisanjem i uznemiravanjem” momentalno „ostavite bez posla”, a njegovu porodicu „osudite na smrt gadovanjem, na ulici, po zimi”.
Svuda i na svakom mestu novinari trpe pritiske, ne samo ljudi iz vladajućih struktura, već i od privatnih kompanija, korporacija čije je delovanje na teritoriji naše zemlje bukvalno državna tajna. I dok se ponovo na sva usta pozivamo na slobodarski duh, tradiciju, čojstvo i junaštvo, nepovredivost granica i dronoobaranje, srpske novinare napadaju, privode i legitimišu po Boru, Majdanpeku, Zrenjaninu, Novom Sadu… ljudi koji imaju legitimacije službi, policija i vojski stranih zemalja. Na očigled naše policije, koja im eventualno asistira, a ne pita – ko su, šta su i odakle im takva ovlašćenja. Neki „nesavesni”, „zli” i nepodobni novinari ovih dana pišu o postojanju kineskih policijskih stanica u Srbiji?! Postoje one i u drugim zemljama, nije tajna, ali se tamošnji medijski poslanici otkrivanjem toga ne proglašavaju promptno za izdajnike i narodne neprijatelje.
A, na lokalnim sudovima, u procesima koji se vode zbog pretnji kolegama, čak i smrću, „dobronamerni sugrađani i komšije” se brane „argumentom” – nisam znao da je novinar ili novinarka. Što, je l za neka zanimanja dozvoljeno (izgleda i poželjno) da se njihovi predstavnci likvidiraju. Kao vic – koliko je, ono beše po zakonu, dozvoljeno novinara? Šta je sledeće – streljanje u jarku bez suđenja od strane „pobuđenih građanskih patrola za cenzuru medijskih sadržaja”. Ono, da koknem još nekoliko žurnalista, pa stižem kući, na ručak.
Jer, iskreno, stanje u medijma trenutno u Srbiji nikoga ne interesuje. Ne samo valas,t kojoj izumiranje istih po difoltu odgovara, već i građanstvo u čijim očima je decenijama stvarana slika o novinarima kao pukim „stranim plaćenicima” (ovo ne važi ako je u pitanju matuškijica Rosja i poznata po demokratičnosti NR Kina – onda je to nadpatriotizam), „izdajnicima”, „eksponentima imperijalističkih politika i ideologija” (kao da smo na času marksizma).
Pandemija korone, na čijem su početku svi delovali izbezumljeno, podstakla je rad od kuće, koji nije doprineo da se novinari osećaju bezbednije i sigurnije. Naime, takav način rada odgovara možda domaćicama koje između spravljanja doručka i ručka na društvenim mrežama objavljuju (danas u očima većine ljudi i oni imaju status „javnih radnika” i „medijskih poslanika”) fotke obroka pripremljenih porodicama. Takav „biznis u papučama” možda odgovara penzionerskom bračnom paru u Švajcarskoj koji kad pomuze kravice posle večere zašrafi par satova, ali za novinare nije baš najbolji izbor. Jer, što rekoše Amerikanci koji su postavili postulate savremenog novinarstva – lični kontakt je nezamenjiv. Ne samo sa potencijalnim sagovornicima, već i sa kolegama iz redakcije sa kojima ste mogli da razmenite informacije, ali i da im se momentalno obratite ako imate bilo kakav problem, doživite neprijatnost, pretnju, napad… Pa, makar bi vam bilo lakše. Ovako, kome i da se izjadate i poverite – samom sebi u sopstvenoj kući?
Po svemu onome čemu su novinari koji pokušavaju da pošteno i profesionalno samo rade svoj posao, očigledno je da za njih Zlatno doba – Crna rupa u kojoj ubrzano nestaju „usisani” svakodnevnim pritiscima, šikaniranjem, pretnjama, sabotažama, opstrukcijama i besparicom. I, tek će.
Ali, da ne grešim dušu, takva klima nije samo kod nas. Francuska publicitkinja i književnica An Niva, koja slovi na zapadu za dobrog poznavaoca prilika u Rusiji, jer je godinama živela u toj zemlji, u svojoj knjizi „Putinov kontinent” (objavljena i kod nas) napisala je da je u glavi prosečnog, običnog ruskog čelovjeka reč „novinar” izjednačena sa „gnjavator” ili „onaj koji unosi nemir”, ili slične asocijacije. A, da, izraz „demokratija” kod njih se u misaonom procesu automatski prevodi na sinonime tipa „prezeren”, „poniženje” ili „nered”. Slično? Podseća na nekog? Pa, onda se čudimo „otkud” tolika podrška Rusima u ratu u Ukrajni kod nas. Stvarno, odakle?
Da parafraziramo za kraj, onako, dramski kraljevića Hamleta – u državi zaista ima, ne nešto, nego svašta trulo, ali da je ta zemlja baš Danska? Mada, i to uskoro neće imati ko da prenese i o kraju izvesti javnost.
autor Zoran Mišić
Ovaj tekst je proizveden uz finansijsku podršku Evropske unije. Njegov sadržaj je isključiva odgovornost udruženja Res Publika i ne odražava nužno stavove Evropske unije.
Projekat “Za veću bezbednost novinara lokalnih medija” podržan je u okviru programa podrške „Safejournalists.net“.