Iz Glave
Više puta sam pričao pa da ponovim – postavim po ko zna koji put isto pitanje – Šta bi mi bez tenzija? Bez napetosti? Ovde kad ne bi bilo napeto, kad ne bi bilo svađa, nasilja, svakodnevne doze neizvesnosti, kada dan ne bi počinjao šoljicom stresa, ja bih tek onda načisto poludeo.
Nekome, tamo negde daleko, nekome čiji je život „mir, tišina, ladovina“, čiji život je „normalan“ ili što bi rekao Džoni, život običnog tempa, teško je da shvati ovo. Ali, tako je. Čovek se vremenom navikne na život u kriznim situacijama, opštoj ludnici i čini mu se da je čitav život, u stvari, jedna duga krizna situacija.
Taj napeti život, život u kriznoj situaciji, živim, čini mi se, oduvek. Da, ja sam Miroslav i zavisnik sam od krize. Kriziram, ako nije kritično.
Sećam se kako je u mom slučaju počelo. Bio sam srednjoškolac kada smo jedne večeri „grupno“ otišli u pozorište. Nabili smo se u zadnji red, predstava je trajala i trajala, ne sećam se koja je bila, tek u jednom trenutku nešto me lupilo u potiljak. Pomislio sam da je neko od mojih drugara, ali posle drugog i trećeg udarca ukapirao sam da me udara zid i da je u pitanju zemljotres.
Počela je opšta cika i jurnjava, a ispod velikog kristalnog lustera u Teatru bio je prazan prostor. Brzo smi izašli, a ja sam, šta bi drugo, otrčao kući da vidim šta se dešava sa ćaletom, majkom i bratom. Video sam da nisu pali soliteri i pomislio da nije pala ni moja zgrada. I nije. Stajala je na svom mestu, a preko puta nje, duž reda malih kuća, stajale su sve komšije.
I tu stižem, ne samo do zgrade, nego i do junaka ove priče. Mile, junak moje prve krizne situacije zvao se Mile.
Ispostavilo se da komšija Mile jedini od svih prisutnih ima tranzistor i da sluša neki radio program. Pošto niko nije znao šta se te noći desilo, gde je epicentar, ima li mrtvih, povređenih, svi su gledali i čekali šta će Mile, koji je tranzistor držao prislonjen uz uvo, da im javi. I Mile je javljao vesti. I svi su mu verovali. Verovao sam mu i ja. Sve do jednog trenutka kada je mrtav ozbiljan pogledao u sve nas i rekao – „Milanovac sravnjen sa zemljom.“
Tog trenutka, te kasne večeri, krajem sedamdesetih godina prošlog veka, izgubio sam svoju „informativnu nevinost“ i počeo da sumnjam u ono što čujem. Miletu nisam više verovao.
Ko zna koliko sam Mileta slušao u životu, ko zna koliko sam od tada, pa do danas, kriznih situacija doživeo i preživeo, ko zna koliko sam puta slušao nekog Mileta u takvim prilikama, ko zna koliko se pojavom društvenih mreža namnožilo Mileta. Tačan broj niko ne zna, ali svakako, nije zanemarljiv. Zapravo je zabrinjavajući.
Uticaj tako nekog Mileta u kriznim situacijama je ogroman. Bez Mileta nije moglo, niti može, da prođe ništa u ovoj zemlji, pa i u ovom gradu – nesreće, poplave, zemljotresi, bombardovanja, demonstracije, protesti… uopšte sve te krizne situacije od kojih su neke i zvanično iliti zakonski bile vanredne. Čega sam se sve naslušao, čega sam se sve načitao. Majko mila!
Pada mi na pamet sve ono što je bilo pre nekoliko godina kada se dogodila nesreća u Medni – četri mrtva i desetine ranjenih. Tih dana na društvenim mrežama svi su bili bukvalno prepušteni na milost i nemilost Mileta.
Bio sam tada jedan od retkih, pogotovu u prvih nekoliko sati od nesreće, koji je imao direktnu vezu sa ljudima na licu mesta, znao sam od početka šta se desilo, ubrzo i koliko je ljudi poginulo i objavio sam samo dva posta.
U prvom objavljenom u 17:12 pisalo je – „Oko bolnice, na raskrsnici i duž Zmaj Jovine, dosta policije obezbeđuje prolaz vozilima hitne pomoći. Nezvanično, primljeno je dvadesetak povređenih, ali su svi van životne opasnosti. Takođe, vrlo, vrlo nezvanično, jedan poginuli. Za dvojicom se traga. Izvor informacija je iz Urgentnog centra, ali ponavljam – n e z v a n i č n o.“
U drugom, postavljenom u 23:39, pisalo je – “Eto lepe vesti – 74 radnika iz #Medna #Kragujevac gde je danas bila #eksplozija upravo su evakuisana”.
Nisam bio Mile. Nisam objavljivao broj mrtvih, ranjenih – u takvim kriznim situacijama čeka se zvanična informacija, pa se prvo obavesti porodica i tek onda sve što je provereno ide u vesti. Nisam objavljivao ni fotografije ogromnog kratera nastalog od eksplozije da ne bih ugrozio svoj izvor informisanja. Slika kao slika, ništa ne bi promenila ili poboljšala od onoga što sam već objavio.
Istovremeno, broj mrtvih i ranjenih kod (svih) Mileta je stalno rastao, nestale nisu mogli ni da pobroje, a opasnost od novih eksplozija koje će uništiti pola grada, čekala se u svakoj novoj objavi. Naravno, pouzdanoj. Jer Mile tako radi. On ima svoje pouzdane izvore i sve što javlja „moramo“ da mu verujemo.
Ljudi su slušali (čitali) Mileta i klimali glavom jer nisu imali nikoga drugog u čije reči bi mogli da poveruju. Nas nekoliko, dvoje ili troje koliko se sećam, koji smo na početku krizne sizuacije objavljivali pouzdane i proverene informacije, bili smo nadjačani, jedva da smo se čuli.
Tragedija u Medni u stvari je bila (informativna) tragedija čitavog grada. Jer ključ svake krizne situacije su upravo mediji.
Građani su bili gluvi, nemi i slepi. Nadležna služba Skupštine grada, bolje reći, oni koji su vodili zvanični sajt grada, bili su bezbrižni. Čitav dan za njih se ništa nije desilo. Bili su (kao i svi, uostalom) iznenađeni, ali i blokirani. Nisu znali šta će. Mislim da su se oglasili tek uveče, kad se pojavio tadašnji vojni ministar Zoran Đorđević. Lokalni mediji, pre svega televizija, uništena klasičnim udruženim medijsko – zločinačkim poduhvatom, sve i da je htela (a pitanje je veliko koliko je htela) nije mogla da radi svoj posao. Slično je bilo i sa dopisnicima. Sve informacije (a njih nije bilo ni za kašičicu) bile su centralizovane, sve su javljali nacionalni (beogradski) mediji.
I tu je Mile, nastavljajući da radi svoj (u mnogim slučajevima plaćen) posao, nastavljajući da stvara napetost, strah i neizvenost, video još jednu šansu za sebe. Napao je novinare lokalnih medija, dopisnike iz Kragujevca proverenim sistemom – oni ne rade svoj posao. Istovremeno Mile je u širokom luku zaobilazio glavni generator neizvesnosti – lokalnu vlast. Video sam ko zna koliko takvih objava na društvenim mrežama i stotine i stotine komentara, najobičnijih pljuvačina.
Sećam se da sam otišao do ulaza u KBC i napravio fotografiju na kojoj se videlo najmanje desetak raznih ekipa novinara koje su izveštavale čitav dan o nesreći. Dovijali su se na sve moguće i nemoguće načine da, i pored zida ćutanja nadležnih, zabrane prilaska mestu nesreće, ipak rade svoj posao. U tom trenutku čekali su da im se obrati neko iz delegacije vojske koja je obilazila povređene.
Mile je i dalje gurao svoje, ali ljudi su počeli da sumnjaju, da proveravaju, shvataju šta se dešava. Pisali su između ostalog i ovakve komentare:
„Nema informacija , Kragujevac je jedna rupetina, nažalost ali… RTS i ministar kažu prvo nema povređenih, pa četvoro, pa 20 povređenih, sad po nekim portalima ima i poginulih… niko ništa ne javlja… valjda je to u Kragujevcu važnije od vremenske prognoze“
„U Kragujevcu su ugašeni tv i radio. Totalni mrak! Čekamo da nam javi BEOGRAD šta se dogodilo u NAŠEM gradu.“
„Poenta je da lokalnih medija nema i info nam stiže ko da nije 2017. godina.“
Od nesreće u Medni, pa do danas, preživeo sam još nekoliko kriznih situacija. Preživeo sam i doživeo mnogo Mileta, koji je u međuvremenu napredovao i dobio radno mesto dobro plaćenog bota.
Ali da li se nešto promenilo u informisanju građana?
Da li je informisanje građana o pitanjima od javnog interesa (kao što je neka krizna sitacija, poplava, recimo) bolje u odnosu na neku godinu pre?
Da li i dalje sve što se tiče naše obaveštenosti zavisi od nekog Mileta?
Da li se promenilo ponašanje nosilaca javnih funkcija?
Da li su odgovorni odgovorniji?
Da li smo informisani u skladu sa propisima koji postoje (verovali ili ne) i koji vlast obavezuju da u našem slučaju, primera radi, preko zvaničnog sajta grada ili vanrednih konferencija za novinare, medija uglavnom, obaveštava građane o temama od javnog interesa?
Ne, ne, da, ne, ne i ne.
Jednom, nekada tamo daleko, život će i ovde biti „mir, tišina, ladovina“, živeće se životom običnog tempa, bez svakodnevne nametnute doze neizvesnosti, bez nametnutog stresa, bez napetosti. I nadam se da će se naša deca brzo naviknuti na takav život.
Meni, zavisniku od napetosti, neizvesnosti, naviklom na krizne situacije, ne preostaje ništa drugo nego da „nadležnim licima“, onima koje mi plaćamo, uporno ponavljam pitanja koja se tiču ugroženosti našeg života, zdravlja, imovine…
Za početak da duboko udahnem i pitam Mileta – Kakav je vazduh koji dišemo? I da, kad mi Mile umesto tranzistora pokaže mobilni i rezultat na aplikaciji koja meri zagađenost vazduha, proverim i druge izvore informisanja, da proverim koliko je Miletovo „merenje“ istinito, da li me i dalje laže.
I tako do poslednjeg daha. Do poslednjeg Mileta.
autor Miroslav Miletić
Tekst je nastao u okviru projekta “Za redovno informisanje u vanrednim situacijama: Informacije pre svega” koji sprovodi udruženje Res Publika. Ovaj projekat je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom tekstu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.