Poseta predsednika Srbije Aleksandra Vučića crkvi u Šumaricama 22. januara 2021. godine, datum je koji treba da zapamte svi kragujevački novinari. Ne zato što je ona bila od neke posebne važnosti, već zato što je tom posetom uspostavljenja jedna negativna praksa.
To je bio prvi put od kada se sećaju medijski radnici u Kragujevcu da niko od lokalnih novinara i dopisnika nacionalnih medija, koje predsednik i Srpska napredna stranka smatraju “opozicionim”, nije bio pozvan na događaj. Ne samo da nisu bili pozvani, već su kragujevački novinari o poseti predsednika saznali putem kamera Tanjuga.
Pored ove medijske kuće, poziv su dobili samo još Radio televizija Srbije i televizija Pink. Javnost u Kragujevcu je tada ostala uskraćena za informacije kada će crkva biti završena i koliko će sredstava izdvojiti Republika, jer tamo nije bilo nikog ko bi to pitao.
Sa druge strane, predsednik je mogao naširoko da priča o vakcinaciji, karikaturama i o tome kom srpskom državniku je najsličniji.
Ta poseta je utrla put onome što se danas događa u medijskoj sferi u Kragujevcu. Videvši kako je prijatno kada na događaj ne zovete i novinare koji bi vam postavili neko nezgodno pitanje, tom takmikom su se samo u 2022. godini vodili i predsednik Skupštine grada Miroslav Petrašinović i narodna poslanica SNS-a Biljana Ilić Stošić.
Petrašinović je tako organizovao prijem za sve narodne poslanike iz Kragujevca, a događaj je zabeležila samo kamera Radio televizije Kragujevac.
Slično je bilo i pre nekoliko nedelja kada je dvoje odbornika u kragujevačkoj Skupštini “preletelo” u tabor Srpske napredne stranke. Ilić Stošić je na predstavljanje novih članova pozvala samo ekipu RTK.
I dok je razumljivo da se ona plašila da će novinari odbornicima postaviti i neka pitanja na koja odgovor ne bi bio baš prijatan, ne zna se tačno čime se vodio Petrašinović, naročito ako se uzme u obzir da je među narodnim poslanicima bilo i onih iz opozicije.
– Imam utisak da oni imaju spisak medija kojima daju prednost, a sa druge strane izbegavaju medije koji će nešto da pitaju na konferencijama za štampu. To je ono klasično, očekuješ da ti postavimo nezgodna pitanja, pa nas ne zoveš i samo ispričaš ono što si naumio. Konferencije su zamenila saopštenja koje šalju političke partije, ali ona su čista propaganda. Kada SNS pošalje saopštenje, njega nijedan novinar ne može da objavi, jer bi prekršio sva etička pravila profesije, objašnjava dopisnica Bete iz Kragujevca Gordana Mirović.
Nije to slučaj samo sa strankama na vlasti, ističe, jer se dešavalo i da manje političke partije koje su u opoziciji, takođe, ne šalju pozive na događaje svim novinarima. I oni, po rečima Mirović, biraju lokalne portale kojima će prvo da proslede informaciju. Kada ostali mediji saznaju, kada ih novinar pozove i objasni da je to informacija od javnog značaja i da bi svi trebalo da je imaju, onda proslede neko saopštenje. Međutim, to je za dnevne medije već bajato.
– Dužnost je svih da obaveste medije o dođagaju. Da li će se novinar pojaviti na njemu ili neće, da li će to kasnije da radi kao temu, to je već stvar naše profesije i uređivačke politike. Nije na njima da o tome razmišljaju. Sigurno ima među njima i onih koji ne znaju šta su odnosi sa javnošću, ali ima i onih koji to tendenciozno rade i selektuju izbor medija, kaže Mirović.
Ona dodaje da su ovakav trend odnosa prema medijima preuzele i gotovo sve javne ustanove, da prosto zaziru od novinara, plaše se šta će ih pitati i najčešće traže pitanja mejlom. Odgovori na takva pitanja su najčešće samo u nekoliko redova, čisto da se ispuni forma da su odgovorili, ali od toga ni vest ne može da se napravi.
Naša sagovornica je primetila i negativan trend da se informacije i saopštenja sada uglavnom objavljuju na društvenim mrežama. Čini se da je organizatorima važnije da pozive za konferenciju i saopštenja vide građani, koji inače ne posećuju takve događaje, nego novinari, koji polako postaju suvišni, jer im se sužava krug onih od kojih mogu da dobiju informacije.
Slično iskustvo dele i dopisnici Danasa iz Kragujevca, koji kažu da postoje institucije koje ih ne zovu na događaje, a informacije mogu da dobiju samo naknadno, kada im se obrate. Mada se i tada dešava da ne dobiju odgovore na pitanja. Jedna od tih ustanova je Univerzitetski klinički centar, kome su slali mejlove sa pitanjima o listama čekanja ili o tome da li ima citostatika, ali nikada na njih nisu dobili odgovore.
Ipak, ističu, situacija je bolja nego u nekim drugim gradovima u kojima su dopisnicima Danasa na lokalu predstavnici vlasti otvoreno rekli ili suptilno nagovestili da više ne smeju da sarađuju sa novinarima ovog dnevnog lista.
– U Kragujevcu situacija nije toliko drastična, uglavnom nam se jave na telefon, pitanje je da li dobijemo odgovore ili ne, ali bar se jave. Međutim, dešavalo se da nam se neki zvaničnici jave prvi put kada nemaju naš broj telefona. Tada ljubazno objasne da ne mogu da komentarišu, ali već sledeći put ih danima zovemo i ne dobijemo odgovor, kažu dopisnici Danasa iz Kragujevca.
U istoj situaciji su i novinari lokalnih medija, koji u potpuno polarizovanoj medijskoj sferi pokušavaju da objektivno rade svoj posao.
Tako urednik portala Pressek, Miroslav Čer, objašnjava da se dešavalo da ih političke partije, pa čak i ustanove i organizacije ne pozovu na određeni događaj, a iskreno kaže da ne zna šta je razlog takvog ponašanja.
– Verujem da su u pitanju različiti uzroci. Nekad se radi o banalnoj stvari, kao što je na primer neažurirana mailing lista. Primetio sam da se na listama pojedinih institucija nalaze mediji koji odavno ne postoje, a nema onih koji vrlo aktivno izveštavaju o gradskim temama. Sa druge strane, dešavalo se i da se tendenciozno izbegava slanje poziva medijima i novinarima za koje se zna da će na konferencijama ili događajima da postave “nezgodno” pitanje, smatra Čer.
Novinarski posao je da prikupi sve relevantne informacije, kaže naš sagovornik, pa čak i kad neko izbegava da vam da odgovore i to je neka informacija.
Svestan je da mnogi novinari nerado gledaju na činjenicu da se više gotovo ne organizuju događaji i da redakcije uglavnom dobijaju saopštenja. Međutim, sa tim nema problema, jer je u novinarstvu na lokalu takva situacija da većina medija radi sa malim brojem ljudi, pa nije ni realno da mogu da isprate sve događaje. Sa tog aspekta saopštenja su vrlo korisna.
– Vrlo retko saopštenja objavljujemo u integralnom obliku, već nam služe kao jedan od izvora za teme koje obrađujemo, ili kao povod za priču. Često se dešava i da pošiljaoca saopštenja pozovemo za dodatna objašnjenja ili informacije, kaže Čer.
Sa druge strane dopisnici nacionalnih medija ističu da su neki mediji i novinari privilegovani u odnosu na druge čak i kada se radi o saopštenjima i informacijama koje dobijaju telefonom.
– Pred početak grejne sezone pokušala sam da dobijem informaciju iz Energetike da li će biti grejanja ili ne. Odgovor sam čekala više od 24 sata. Dakle više ne možemo da dobijemo ni obične servisne informacije. I one dobijaju političku notu jer tako razumeju ljudi koji su više vezani za politiku nego za interese i potrebe građana, kaže dopisnica Bete.
I drugi dopisnici ističu da se informacije prvo plasiraju u medije koji su bliski vlasti. Kao primer navode hapšenje bivšeg rektora kragujevačkog Univerziteta Nebojše Arsenijevića. Potvrda njegovog hapšenja se iz Tužilaštva čekala nekoliko sati, a za to vreme su nacionalni mediji, kao što su Kurir ili Pink, već objavili ekskluzivne informacije.
Nije retkost da upravo ove dve medijske kuće prve objave nešto što se desilo u Kragujevcu, a zatim njih prenose lokalni mediji i drugi dopisnici.
autorka Violeta Glišić
Ovaj tekst je proizveden uz finansijsku podršku Evropske unije. Njegov sadržaj je isključiva odgovornost udruženja Res Publika i ne odražava nužno stavove Evropske unije.
Projekat “Za veću bezbednost novinara lokalnih medija” podržan je u okviru programa podrške „Safejournalists.net“.