Pre nekoliko dana načelnica Šumadijskog okruga i narodna poslanica Biljana Ilić Stošić javno je predstavila dvoje odbornika Skupštine grada Кragujevca koji su „preleteli” u Srpsku naprednu stranku i tako ojačali njenu odborničku grupu. Mediji su preneli ovu vest, ali pozivajući se na Televiziju Кragujevac, jer je jedino ona pozvana na konferenciju za novinare. Bili su prisutni i novi članovi SNS-a Slađana Bošković i Nebojša Abadić, a niko od novinara iz drugih medija nije imao priliku da nešto pita, niti njih dvoje, niti gospođu Stošić Ilić.
Nažalost, nije prvi put da predstavnici lokalne vlasti selektivno pozivaju navinare na konferencije koje se upravo za njih organizuju, ovoga puta „ekskluziva” je bila namenjena samo televiziji koja je i dalje „državna”, neprivatizovana, a to znači i – režimska, finansirana iz budžeta grada i prema svemu – povlašćena.
Navedeni primer i svi slični njemu govore o neravnopravnom, tačnije diskriminatorskom odnosu predstavnika vlasti prema medijima koji im nisu „po volji”. To je, s jedne strane, više od nepoštovanja, već omalovažavanje novinara koji ne duvaju u istu tikvu kao ljudi od moći, ali oni su već oguglali na takav tretman, međutim, s druge strane, to je svojevrsno „otpisivanje” dela medijske publike, odnosno građana, što je mnogo teža posledica. Znači, da oni ne treba nešto da čuju, vide ili pročitaju.
Ovo nije klasični, otvoreni pritisak na novinare, kako se često kvalifikuje, već formirani ambijent u sferi javnog života, u koji se preslikava duboko politički polarizovano društvo. Tako postoje mediji (samo po imenu, a ne i po funkciji) koji su miljenici vlasti, jer ih je vlast i stvorila, zaštićeni su, svuda pozvani i dobrodošli, finansijski namireni, ali sa zadatkom da promovišu političke očeve, da budu njihovi spikeri, bilteni vladajuće stranke, čuvari od drugačije misleće javnosti.
Nasuprot njima i, nažalost, danas u manjini u ovoj državi, su mediji i novinari koji se drže univerzalnog pravila ove profesije da, osim što informišu građane, moraju da budu javni kontrolori vlasti i njeni kritičari. A pošto je novinarstvo najjavniji javni posao, takvi u autokratskom društvu bivaju nepoželjni, sa poznatim etiketama domaćih izdajnika i stranih plaćenika, često izloženi drugim vrstama uvreda, omalovažavanja, diskreditacija.
Takav javni tretman novinara profesionalaca naravno da pogoduje stvaranju klime u kojoj „obeleženi” postaju mete za širok spektar „gađanja”: od toga da su im nedostupne informacije od javnog interesa, najčešće kroz odbijanja javnih ličnosti da sa njima komuniciraju, preko finansijskog iznurivanja nepoštovanjem zakonskih odredbi o sufinansiranju medija iz budžetskih resursa, do otvorenih verbalnih pretnji i onog najsurovijeg – fizičkog uništenja.
Skoro sam sa još jednim kolegom novinarom bio u širem neformalnom društvu, sve urbani likovi, sa visokim formalnim obrazovanjem. Iz čista mira zapodenula se priča o nama pitanjem i konstatacijom jednog od prisutnih: „Šta, bre, vi novinari stalno cmizdrite da vas neko pritiska, da vam preti, prave ste plači…čke”. Nastavio je drugi: „Ne ganjaju samo vas, vidite šta po nekim firmama gazde rade zaposlenima, kako maltretiraju radnice, pa ih i ucenjuju, znaš kako. I nama zvone telefoni i dobijamo svakojake poruke…” Šlag na ovu priču stavio je treći: „Vi pravite novine, televizije, portale i vidite samo sebe kao navodno ugrožene, šta je sa ostalim ljudima?”
Naravo da je glupo ulaziti u polemiku sa ljudima koji imaju ovakva ubeđenja. Tačno je da se mediji, opet podvučeno – profesionalni, a ne podrepaši vlasti, sve više bave problemima novinara, ali to je s razlogom. Oni koji ne pristaju da budu saučesnici jednoumlja u javnom prostoru postaju „persone non grata” sa svim posledicama koje takva kvalifikacija nosi, međutim, kao u malopre pomenutoj priči, često ne nailaze na razumevanje ni ljudi koji nisu prorežimski orijentisani ili partijski svrstani. I to je deo cene ove profesije.
Opšte je poznato da ni u demokratskim sistemima novinari nisu „omiljene face” zbog težine i uticaja javne reči kada je ona kritički obojena, ali efekti te kritike proizvode jednu vrstu straha i respekta kod nosilaca javnih funkcija, pa je i njihova najčešća reakcija – bolje „progutati” neku packu sa argumentima, nego ulaziti u klinč sa „sedmom silom”, jer to može da bude samo na sopstvenu štetu.
U diktatorskim režimima odnosi su sasvim drugačiji. Pogledajte Rusiju sa Putinom. Tursku sa Erdoganom, Mađarsku sa Orbanom, Belorusiju sa Lukašenkom, da ne idemo dalje od Evrope, gde kritičari vlasti lako završavaju iza rešetaka. Srbija sa Vučićem nije dotle stigla, ali perfidni metodi obračuna sa novinarima umeju da budu podjednako surovi.
U Miloševićevo vreme ljudi od vlasti i moći, osim etiketiranja „nepodobnih” novinara, veoma često su „pravdu” tražili na sudu i dobijali je od svojih sudija, a najdrastičniji primeri su sa kraja vladavine ondašnje crveno-crne koalicije, kada su prekršajni sudovi u roku od 48 sati izricali drakonske novčane kazne novinarima i urednicima po zakonu o informisanju koji je nazvan Šešeljev, a ustvari je ministar informisanja bio lično Aleksandar Vučić.
Nisu novinari bili „maženi i paženi” ni za vreme dosovaca koji su se malo preračunali da će im mediji biti „prirodni politički saveznici” kada oni preuzmu vlast, bar oni koji su takođe oponirali Slobodanu Miloševiću, ali kada se kritička oštrica okrenula prema njima kao novim vlastodršcima, delovali su „uvređeno i povređeno”. Međutim, njihove reakcije uglavnom su bile u granicama pristojnosti i solidne politiičke kulture.
Novi tlas udara na novinare (podvučeno – profesionalne) krenuo je dolaskom na vlast Srpske nparedne stranke i njenih satelita i pojačavanje kako je Aleksandar Vučić snažio svoju političku dominaciju. Unekoliko se promenio samo model pritisaka, smanjio se broj tužbi od kada su, na sreću, 2014. godine svi medijski sporovi prebačeni u Viši sud u Beogradu. Pokazalo se da tamo ima sudija koje ne presuđuju „preko kolena” u korist vlasti i moći.
Međutim, počela je javna diskriminacija novinara, vređanje, ponižavanje, grubo etiketiranje, u čemu godinama prednjači Aleksandar Vučić, a niži nameštenici uspešno ga oponašaju, sve do onih partijskih šrafčića na lokalnom nivou.
Uporedo s tim ide i očigledna marginalizacija neposlušnih medija koji na konkursima za sufinansiranje medijskih projekata dobijaju mrvice ili ništa i po tome se posebno istakao grad Кragujevac koji od 2014. do 2020. nije raspisao ni jedan konkurs, iako su u budžetu redovno bilansirana sredstva za tu namenu, a i zakon je na to obavezivao lokalne samouprave.
U tom periodu zbog besparice je nastao pomor medija u gradu, veliki broj novinara našao je sigurnija uhlebljenja u drugim poslovima i informativni sistem u Кragujevcu spao je na nekoliko portala sa po jednim – dva novinara, jedne novine sa četvoročlanom redakcijom i rđavom dvonedeljnom periodikom, specijalizovan Radio Zlatousti, nekoliko komercijalnih radio stanica i Televiziju Кragujevac sa statusom državnog medija.
Treba biti objektivan pa reći da aktuelni gradonačelnik Nikola Dašić ima neuporedivo korektniji odnos prema novinarima od njegovog prethodnika Radomira Nikolića, hoće da se odazove na pozive i kada zna da će dobiti i „neugodna” pitanja i dve godine zaredom i Кragujevac je realizovao konkurs za sufinansiranje medija. Međutim, neke njegove saradnike i dalje je teško „uhvatiti” ili odgovore na pitanja novinara šalju u pisanoj formi – u kojima najčešće ništa ne kažu.
Novinari koji pokušavaju da se brane od pritisaka, ucena, diskriminacije, pretnji mogu nekima da liče na ucveljene seka perse, međutim nije ovde reč o ličnim problemima medijskih ljudi, u raznim i još rizičnijim pozicijama su mnogi drugi građani, reč je o specifičnosti novinarskog posla i njegovom značaju za čitavo društvo. O informisanju, bez koga je danas nezamislivo postojanje svake uređene ljudske zajednice, ali informisanju koje poštuje osnovne principe istinitosti, objektivnosti, aktuelnosti i potpunosti, uz uvažavanje pune slobode izražavanja, ne u smislu da sami novinari mnogo umuju, već da omoguće ljudima različitih političkih stavova, verske ili nacionalne pripadnosti da saopšte svoja mišljenja, ocene, kritike…
Ali, kako su i novinari ljudi „od krvi i mesa”, ličnosti sastavljene od različitog materijala, manje ili više osetljivi na uticaje spolja, prirodno je da neki pritisci ili pretnje kod njih mogu da izazovu strah, suzdržanost, pa i pogubnu autocenzuru. Ako se uđe u tu vrstu psihoze, od dobrog i hrabrog novinarstva nema više ništa, a to je i cilj „ubica” ove profesije.
autor Miroslav Jovanović
Ovaj tekst je proizveden uz finansijsku podršku Evropske unije. Njegov sadržaj je isključiva odgovornost udruženja Res Publika i ne odražava nužno stavove Evropske unije.
Projekat “Za veću bezbednost novinara lokalnih medija” podržan je u okviru programa podrške „Safejournalists.net“.