U Srbiji je samo jedno sigurno – sve je nesigurno. Niko nije siguran i niko nije bezbedan. Za neke druge delatnosti ovo možda deluje nategnuto, ali u slučaju novinarstva to bi bilo nešto što se, samo po sebi, podrazumeva, nešto kao obavezna stavka u ugovoru o radu, naravno, ako do njega ikada u životu stignete.
– Hoćeš da se baviš novinarstvom? Dobro, evo ti olovka, blokčić, lap top, mikrofon i evo ti potpiši ovde izjavu da si svestan da je tvoja sigurnost nesigurna, da nisi bezbedan. Dobro nam došao!
Zato ne treba da čudi što mi je, u trenutku kad činim ono što nikako ne treba činiti, kad se okrećem i posmatram šta sam sve prošao, šta sam sve radio, kroz glavu prošla jedna misao – eno vam je gore u naslovu – pamtim samo loše dane.
Jer, sve se, zaista, sada to- posle četrdesetak godina provedenih, što za tastaturom, što za mikrofonom – vidim jasno, suštinski, svodi na pitanje sigurnosti i bezbednosti, na borbu za slobodu govora.
Koliko god svet oko nas bio komplikovan, koliko god se društveni, politički ili ekonomski interesi menjali, čineći se često nerazumljivim, sve je u stvari vrlo jednostavno.
Tako je to odvajkada. Jedna strana, vlast, svaka vlast, teži ka neupitnosti svog postojanja i delovanja. Ko god bio, kad god vladao, u kojoj god formi – manje ili više demokratskoj – vladanja bio, nastojao je, nastoji i nastojaće da polaže pravo na bespogovornu istinu.
Da se vlast, svaka vlast, pita – a mnogo je primera gde se zaista i pita – informisanje bi se svodilo na obaveštavanje građana putem saopštenja bez prava postavljanja pitanja. Jer, svaka takva radnja, svako najbezazlenije pitanje je uznemiravanje građana (vlast se tako krije), a zbog toga sledi lociranje neposlušnog građanina, pogotovu ako je taj novinar, bez obzira što inkriminisani (samo) radi svoj posao. Drugim rečima – reakcija na pitanje nije odgovor nego ugrožavanje sigurnosti ili bezbednosti onoga koji se usudio da posumnja.
Vremenom se menja samo forma, alati su manje više isti: verbalno nasilje u obliku javnog prozivanja i provlačenje u javnosti uz izmišljene afere, direktne ili anonimne (botovske) pretnje i na kraju (kad vlast, što kažu “više nema gde” i “ne zna šta će više da radi”) fizičko nasilje koje se mnogo puta završilo smrću. Da ne nabrajam imena, lista je dugačka za ovako malu zemlju.
Zato pamtim samo loše dane. Neki takvi prošli dani u odnosu na ove danas izgledaju tako bezazleni, kao dečija igra. A u stvari bili su i jesu strašni.
Teško je sada shvatiti, pogotovu novim generacijama, koliki skandal je svojevremeno izazvala naslovna strana studenskog lista “Pogledi” sa fotografijom ugašenog večnog plamena ispred Muzeja u Šumaricama i naslovom – Ko je ugasio večni plamen i kolumna sa naslovom – Ko će upaliti večni plamen. A bio je to baš jak zemljotres.
Svi mogući alarmi i sirene su se oglasili, nesnosna je to bila buka, svaki svesni i odgovorni pojedinac ili organizacija od najnižeg do najvišeg nivoa vlasti se oglasila i osudila “ovu pojavu”. Tadašnji Univerzitetski komitet SKJ ( Saveza komunista Jugoslavije) “najoštrije je osudio” pisanje studenstkog glasila, novinara proglasio za neprijatelja koji ugrožava naše jedinstvo – čitaj našu vlast.
Tako se i bukvalno pred očima tek prohodalog novinara pokazala Srbija iz Džonijevih pesama – “Čitam nedeljni komentar koji jasno kaže ko ne misli ovako taj kleveće i laže… A ja, ja nemam dara, zabranjeno da se odgovara.”
Odgovor na pitanje iz teksta niko nije dao. Jer nije upitno ono što se desilo, nije problem u odgovoru na neugodno pitanje, jeres je u otvaranju takve teme, obaveštavanju građana da se nešto tako dogodilo. Odgovor je inače bio krajnje jednostavan – plamen su guranjem busena zemlje na gorionik gasili klinci koji su noću gluvarili po tom delu grada. Plamen je palio, a ko će drugi, čuvar koji bi ujutru primetio da nema večnog plamena.
Slično se dogodilo i kada su po prvi put objavljenje erotske pesme poznatih kragujevačkih pesnika uz dve umetničke fotografije (jedva prepoznatljivog) nagog ženskog torzoa. Bio je to, naravno, direktan napad na javni moral, na temelje našeg društva koje je i tada većinski negovalo porodične vrednosti. Zato se o pitanjima koliko erotske poezije se krije u rukopisima ovdašnjih pesnika i zašto oni to ne objavljuju nije razgovaralo. Na kraju, samo su novinari proglašeni za izopačene pojedince, nastrano orijentisane osobe, koje na svetlost dana iznose ono što mora da ostane u četiri zida, iza zatvorenih dveri. Svaka sličnost sa savremenim trenutkom nije slučajna.
Posebno je zanimljiva priča koja izlazi iz lokalnih okvira i stiže direktno do predsednika države. Tada je to bio Slobodan Milošević, danas je neko drugi, svejedno, suština je ista. Nepodobna knjiga “Sadame ništa ne brine” koja se bavila likom i delom tadašnjeg predsednika, za koju je jedva pronađen prostor za promociju, na kraju je završila u rukama glavnog junaka. Priča kaže da je Milošević na sastanku sa stranačkim rukovodstvom Kragujevca, pred njihovim užasnutim licima, bacio na sto knjigu pitajući – Šta se, bre, ovo radi po Kragujevcu? Baš zbog toga knjiga je ostala zauvek, i dan danas, u bunkeru. Niko, jednostavno, nije smeo da je stavi u izlog.
Šlag na ovu (neukusnu) tortu je slučaj savesnog pojedinca koji je knjigu dostavio “tamo gde treba”, a koji je odmah posle 5. oktobra bio na čelu jednog od legendarnih kriznih štabova koji su sređivali stanja u preduzećima i institucijama propalim za vreme vladavine, do juče, njegovog vođe. Svaka sličnost sa savremenim preletačima nije slučajna.
Ako ste kojim slučajem pomislili da se borba oko slobode govora vodila samo sa političkim strukturama – grešite. Tu je, kao i danas, bila i Srpska pravoslavna crkva. Tekst sa naslovom “Aleluja iz Kraguja” u kome je opisana i fotografijama dokumentovana tuča vernika oko podele uskršnjih jaja bio je povod da predstavnici crkve, kao što to čine danas, pošalju ravno u pakao autore teksta. Verovali ili ne, uz tihu ali jasnu podršku političkih struktura. Jer, uvek je važilo pravilo – neprijatelj mog prijatelja je i moj neprijatelj.
Dodajte bezbrojne telefonske pretnje, neke potpuno jezive uz detaljan opis kolica u kojima vozite svoju bebu, nišanjenje laserom za vreme emitovanja emisije, pretnje bacanja bombe u prostorije redakcije, pa ćete videti da se ništa, kada je u pitanju ugrožavanje sigurnosti i bezbednosti, nije promenilo.
Tako je odvajkada, kojekude, po zemlji Srbiji. Pa ako sve ovo navedeno – reči, saopšenja, upozorenja (uvek dobronamerna) ne urode plodom, sledi fizičko nasilje.
Tako, recimo, ni dan danas nije zvanično rasvetljen napad na dole potpisanog koji je doživeo ispred prostorija Radio Kragujevca, nekoliko minuta po završetku radio emisije. Bio je to nokaut, koji je samo zbog medicinskog pregleda doveo – po službenoj dužnosti – do reakcije policije. Usledilo je, davanje izjava, višednevno i višesatno listanje fotografija potencijalnih napadača (ne možete ni da sanjate čije se sve fotografije nalaze u tim albumima) koje se na kraju pokazalo beskorisnim. Ostalo je samo obećanje inspektora da vodi na večeru čim (evo samo što nije) pronađe napadača. To se nikada nije dogodilo.
No, ako ne može policija, mogu neki drugi istraživački kanali. Uz malu pomoć prijatelja, nekoliko godina kasnije, ispostavilo se da je napadač iz drugog grada, malo južnije od Kragujevca, a da je naručilac tadašnji lokalni funkcioner, koji se, gle čuda, i dan danas uredno i bogznakako srdačno javlja žrtvi napada.
Ovakvo ponašanje možda i ne treba da čudi. Jer, na kraju krajeva, retko kad je u pitanju nešto lično. U pitanju je samo posao.
Posao jednih – vlasti – jeste da budu i ostanu na vlasti, stvaranjem privida demokratije, jednoumlja, orvelovskim simuliranjem stvarnosti, nametanjem sistema vrednosti, bez bilo kakve odgovornosti prema građanima.
Posao drugih – novinara – je da tu neodgovornost, iza koje se gotovo po pravilu krije bahatost, pohlepa i kriminal, svojim pitanjima, borbom za slobodu govora, uz rizik po sopstvenu sigurnost i bezbednost, pretvore u odgovornost prema svim građanima. Drugim rečima, posao novinara je da bude što manje loših dana.
autor Miroslav Miletić
Ovaj tekst je proizveden uz finansijsku podršku Evropske unije. Njegov sadržaj je isključiva odgovornost udruženja Res Publika i ne odražava nužno stavove Evropske unije.
Projekat “Za veću bezbednost novinara lokalnih medija” podržan je u okviru programa podrške „Safejournalists.net“.