Jun je Mesec ponosa, već 53 godine, a sve je počelo u Americi, tačnije u Njujorku 1969. godine kada je spontana pobuna kvir* ljudi okupljenih u jednom kafeu pokrenula masovne proteste. Reč je o tada retkom gej frendli* klubu pod imenom Stounvol In* u kojem su se okupljali ljudi različite seksualne orijantacije i fluidnih rodnih identita, što je lokalna policija često koristila kao izgovor za maltretiranje. Jedne večeri sukob policije i LGBT+* zajednice je eskalirao i ostalo je istorija. Od tada, svake godine širom sveta obeležava se Mesec ponosa, sa 28. junom kao centralnim datumom i svi događaji posvećeni su borbi za bolju vidljivost i manju diskriminaciju LGBT+ ljudi.
Srbija i njene malobrojne organizacije koje se bave LGBT+ pitanjima takođe učestvuje u ovoj dugotrajnoj i iscrpljujućoj svetskoj borbi i svi su saglasni da pomaka ima, ali da je i dalje sve prilično daleko od jednakosti i normalnog suživota gej i strejt ljudi. U Srbiji, leta 2022. godine osim što imamo premijerku* javno deklarisanu kao lezbejku i Nacrt zakona o istopolnim zajednicama u fioci*, malo toga se desilo što će suštinski popraviti položaj LGBT+ ljudi, naročito u manjim sredinama. Istina, već nekoliko godina u Beogradu se bez većih incidenata održava Parada ponosa, ali uz veoma jako policijsko obezbeđenje i bez jasne i otvorene podrške javnosti.
Među vodećim domaćim borkinjama protiv diskriminacije, pre svega, na osnovu seksualne orijentacije, a potom i svih drugih njenih pojavnih oblika, svakako je ujedno i najstarija lezbejska nevladina organizacija na našim prostorima – Labris iz Beograda. Postoji od 1995. i do sada je putem nebrojeno projekata strpljivo pomerala stvari sa mrtve tačke, kako u prestonici tako i u unutrašnjosti. Jedan od projekata koji je obećavao, a čiji je i Kragujevac bio deo, sprovođen je pod nazivom “Zajedno za poboljšanje prava LGBT osoba u Srbiji”. Ideja je bila da se putem formiranja lokalnih mreža, koje uključuju sve relevatne institucije (policija, centri za socijalni rad, NVO sektor, tužilaštvo, lokalna samouprava, kancelarije zaštitnika građana…), osigura LGBT+ građanima da ostvare svoja osnovna ljudska prava garantovana zakonom Republike Srbije, a tiču se diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije.
Život van prestonice umnogome se razlikuje od onoga što je vidljivo na televiziji, po svim pitanjima, a naročito po ovom vrlo osetljivom. Zato mnogo mladih ili odlazi iz svog rodnog mesta, ili živi život kakav ne želi, ili čak teži da oduzme sebi život jer ne uspeva da se uklopi. Mala sredina će vas čitavog života ubeđivati da, u slučaju da se iole razlikujete od većine, sa vama nešto nije u redu i da je to nedopustivo. Mladi ljudi, iako svesni da to nikako ne može biti istina, ipak podležu pritisku i odlučuju se za jednu od tri ranije navedene opcije. Ideja umrežavanja i organizovane institucionalne podrške na lokalnom nivou trebalo je pak da im pomogne da svoj život žive onde gde žele, kako žele i bez većih problema uzrokovanih različitošću. Ali, šta se dogodilo?
Namera je bila da se sa više aspekata sinhronizovano i kontinuirano deluje kako na građane (kroz edukaciju), tako i na institucije da se sveukupno popravi pre svega svest o položaju LGBT+ osoba, a potom i efikasno postigne napredak u ostvarivanju osnovnih ljudskih prava (npr. u slučajevima nasilja). Nakon uspešnog formiranja mreže u Kragujevcu i još nekoliko gradova u Srbiji, trebalo je pristupiti konkretnim aktivnostima koje bi sprovodile lokalne organizacije i koje bi se, gde god je to moguće, finansirale i sredstvima iz budžeta. Nakon povlačenja Labrisa, međutim, ustanovljeno je da su jedini gradovi u kojima je mreža istinski proradila bili Beograd i Novi Sad. Programska koordinatorka Labrisa, Aleksandra Gavrilović, to je objasnila ovako:
“Suština problema je da su mreže zamrle tamo gde nema lokalnih LGBT+ organizacija, jer aktivista i organizacije van Beograda i Novog Sada, tj. van velikih centara, jednostavno nemamo. To je ogroman problem i mi godinama govorimo o tome da treba raditi na tome da se ljudima u manjima mestima pruži podrška.”
Kako kaže, lokalne mreže su bile neverovatan resurs koji je nažalost, između ostalog i konkretno u Kragujevcu ostao neiskorišćen, iako je imao puno potencijala.
“Lokalna mreža za prevenciju diskriminacije i podršku LGBTI osobama u Kragujevcu zvanično je uspostavljena i započela sa radom 27. decembra 2016. godine. Toga dana potpisan je Memorandum o saradnji između svih, za ovu temu relevantnih institucija i organizacija sa lokala. Ulogu koordinatora Lokalne mreže ima Grad Kragujevac u saradnji sa Udruženjem romsko-srpskog prijateljstva Stablo.”, navedeno je u zvaničnom Labrisovom izveštaju, pri čemu su naznačene i članice Lokalne mreže koju čine brojne institucije i organizacije civilnog društva.
Kako se dalje navodi, u Gradu Kragujevcu (u tom trenutku) deluje više desetina organizacija civilnog društva u oblasti ljudskih prava, prava manjina, u oblasti obrazovanja, zaštite zdravlja i socijalnih pitanja, položaja osoba sa invaliditetom, borbe protiv nasilja nad ženama itd. Među njima, međutim, ne postoji niti jedna organizacija koja se LGBTI pravima, a tako je i danas.
Prema Aleksandri Gavrilović, mogući uzroci ogledaju se u tome da su aktivisti i ljudi koji ne kriju svoju drugačiju seksualnu orijentaciju u manjim mestima mnogo izloženiji višestrukoj diskriminaciji, nasilju i predrasudama, iz čega se opravdano javlja i strah. Kako zaključuje, jedino moguće rešenje je osnažiti neke nove, mlade ljude koji će imati dovoljno i znanja i hrabrosti da se izbore za bolje sutra i na ovom polju, u čemu podrška većih centara ne bi trebalo da izostane.
Kragujevac, sa druge strane, nikada nije ni imao zvanično registrovanu nevladinu ili bilo kakvu drugu organizaciju koja se otvoreno bavi pravima LGBT+ manjine. Borci i borkinje za ljudska prava često jesu bili osetljivi i na ova pitanja i pružali su podršku aktivnostima koje su organizacije poput Labrisa sprovodile na lokalu, međutim samo kao prateću delatnost. Malobrojni pokušaji hrabrih pojedinaca ostajali su u senci dubokih predrasuda, oštre diskriminacije, što je sveukupno dovodilo i do gubitka volje za borbu protiv vetrenjača.
Preporuke Labrisa su da lokalne institucije moraju efikasnije da reaguju na slučajeve diskriminacije i da ih sankcionišu, čime bi kontinuirano slali poruku da je diskirminacija po svim osnovama društveno neprihvatljivo ponašanje. Jedinice lokalne samouprave u svemu tome moraju i strateški da se opredele za borbu protiv diskriminacije kroz pripremu ili dopunu postojećih lokalnih strategija i operativnih i budžetiranih akcionih planova sa merama protiv diskriminacije LGBT+ osoba.
Kragujevačka trenutna pozicija u svetlu ovih preporuka više je nego jasna, najvećim delom zbog nedostatka čuvene političke i društvene volje. Ostaje da se vidi da li će budućnosti iznedriti neke nove borce i borkinje koji će imati dovoljno hrabrosti i znanja, ali i preko potrebne podrške da i naše društvo bude bolje mesto za život svih, bez nasilja i diskriminacije.
Na zvaničnom portalu beogradske organizacije Parada ponosa odbrojavaju se dani, sati i minuti do održavanja Europrajda, čija je organizacija ove godine poverena Srbiji i planirano je da se održi od 12. do 18. septembra 2022. godine.
“EuroPride će biti prekretnica za LGBTI+ zajednicu u njihovoj borbi za ravnopravnost, ne samo u Srbiji, već i u regionu. Tog dana sve oči u Evropi gledaće u Beograd i Srbiju, što će biti prilika da se izvrši dodatni pritisak na Vladu da učini više kada je reč o zaštiti ljudskih prava”, navode koordinatori EuroPride 2022.
Šta i kako će se desiti, ostaje da vidimo, a potom i da se nadamo da će nešto od postignutih rezultata moći uspešno da se prelije i na lokalne sredine poput Kragujevca i drugih manjih gradova. Do tada, u slučaju neprijatnosti ili diskriminacije na osnovu seksualne orijentacije, pripadnicima LGBT+ zajednice koji žive u Kragujevcu, ipak se preporučuje da se za pomoć i podršku obrate nekoj od organizacija iz Beograda.
autorka Ljupka Simović
Pojašnjenje pojmova:
*kvir (queer) – Queer je termin koji se odnosi na osobe, odlike ili radnje koja nisu iz heteronormativnog socijalnog obrasca. Zbog takvog značenja, često se koristi kao sinonim za skraćenicu LGBT (lezbejke, gejevi, biseksualne i trans osobe), ali se jednako može primenjivati i na ostale rodne i seksualne identitete, kao i na heteroseksualne osobe koje izlaze iz heteronormativnog socio-seksualnog ponašanja. (izvor: https://sh.wikipedia.org/wiki/Queer)
*gej frendli (gay friendly) – Mesta, ljudi ili institucije koje su otvorene sa saradnju sa pripadnicima LGBT+ zajednice i koja stvaraju prijateljsko okruženje za njihove odnose i delovanja, sa poštovanjem i bez osuda. (izvor: https://en.wikipedia.org/wiki/Gay-friendly)
*Stounvol In (The Stonewell Inn) – Kafe u Nju Jorku, poznat kao mesto pobune i začetka organizovane borbe za bolji položaj LGBT+ osoba. (izvor: https://thestonewallinnnyc.com/)
*LGBT+ ljudi – LGBTje akronim koji se odnosi na lezbejke, gejeve, biseksualne i transrodne osobe. LGBT se koristi da bi se jednom rečju imenovale različite grupe. Ovo je najrasprotranjeniji termin kojim se označavaju različite seksualne i polno/rodne osobe. Sve češće se i službeno korsiti LGBTI ili LGBTI+ termin (koji uključuje i interseksalne osobe, te + za druge van ovih kategorija). Među aktivistima i istraživačima se koriste i duži nazivi među kojima su LGBTIQ+ i LGBTIQA+ češći u našem govornom području. (izvor: https://sh.wikipedia.org/wiki/LGBT)
*Ana Brnabić + Zakon o istopolnim zajednicama (https://www.slobodnaevropa.org/a/lgbt-zajednica-ceka-javnu-podrsku-premijerke-srbije/31194932.html)
“Tekst je napravljen uz finansijsku pomoć Evropske unije u okviru Programa Solidarno za prava svih – podrška braniteljima ljudskih prava u lokalnim sredinama 2021/2022. koji realizuje tim Solidarno za prava svih. Za njegovu sadržinu isključivo je odgovorno udruženje Res Publika i njegova sadržina nužno ne izražava stavove Evropske unije niti članova tima Solidarno za prava svih.“
