– Žena koja doživi nasilje uvek misli da se to samo njoj dešava, da je ona kriva, nešto je pogrešila, pa je to i zaslužila. Društvo i sredina u kojoj živi vrlo često reaguje neadekvatno, pa se osuđuje žrtva, a ne nasilnik. Pitaju se šta je ona uradila, zašto nije ćutala, čime ga je isprovocirala? Na nasilje ćute svi, i porodica i komšije. Prvi jer je to “sramota”, a drugi jer ne žele da se mešaju. Zbog toga žrtve nasilja tokom godina u potpunosti izgube samopouzdanje, nemaju osećaj da mogu da žive same i ostaju sa nasilnikom, objašnjava Vera Simić, pravnica i jedna od osnivačica Udruženja Oaza sigurnosti.
Ona ističe da, iako nasilje postoji koliko i ljudski rod, često ga je veoma teško prepoznati. Priznaje da ga ni ona nije primećivala, niti o njemu razmišljala sve do 2005. godine kada se posvetila radu sa žrtvama nasilja u porodici. Tada se zahvaljujući Centru za edukaciju, komunikaciju i istraživanja “Alternativni krug” prvi put susrela sa programima koji su namenjeni ženama. U okviru Centra prošla je obuku za rad sa žrtvama nasilja, da bi zatim učestvovla u projektu Savetovalište za žrtve nasilja u porodici.
– Organizovale smo pravnu pomoć i psihološku podršku ženama. One su od nas dobijale informacije gde i kome mogu da se obrate, ali smo im predočavale i kako da prepoznaju nasilje i kako da se zaštite. Posle godinu dana, zahvaljujući Fondu za socijalne inovacije, otvorile smo Sigurnu kuću u Kragujevcu. Iznajmili smo objekat u koji smo sklanjale žrtve porodičnog nasilja, žene i maloletnu decu. Ideja je bila da se tu zadrže tri meseca, ali mnoge su ostajale i duže, neke i po godinu dana. Bila im je obezbeđena hrana, kao i garderoba za sve žene koje su otišle bez svojih stvari, objašnjava Simić.
Tada su uspostavljeni i prvi koraci saradnje sa Centrom za socijalni rad i policijom, koja je obezbeđivala lokaciju, pa su žene bile u potpunosti zaštićene. Sigurnu kuću su održavale kroz razne projekte, da bi 2008. godine osnovale Oazu sigurnosti koja je preuzela njeno vođenje i finansiranje. U čitav projekat se zatim uključila i lokalna samouprava, pa se smeštaj žrtava nasilja obezbeđivao u objektu koji je bio u vlasništvu Grada.
– U projekat Sigurrne kuće uključili su se i Dom zdravlja i obrazovne ustanove, tako da smo mi u Kragujevcu potpisali Sporazum o međusektorskoj saradnji mnogo pre nego što je na nacionalnom nivou urađen Protokol o zaštiti žrtava nasilja u porodici. Mi smo praktično učinile prvi korak i naterale državu da nešto preduzme. Posle toga donete su izmene Krivičnog i Porodičnog zakona i na kraju 2017. Zakon o sprečavanju nasilja u porodici koji je predviđao hitne mere. Centar za razvoj usluga socijalne zaštite “Knjeginja Ljubica”je preuzeo upravljanje Sigurnom kućom, tako da smo zakonodavno sve pokrile, ističe Simić.
Međutim, iako je u teoriji sve dobro definisano, u praksi naše društvo još uvek ima visok prag tolerancije na nasilje. Žene ga ne prepoznaju, objašnjava Simić, pa često dolaze kod nje i govore da ih muž ne tuče, nego je nekad samo povuče za kosu, udari joj šamar ili je opsuje. Sredina u kojoj živi je često optužuje da je trebalo da ćuti, da se skloni ako je on pijan, da ne treba da ga provocira i da ni ona nije “cvečka”.
Drugi problem koji posle skoro dvadesetogodišnjeg iskustva ističe naša sagovornica je patrijarhalno vaspitanje ženske dece u Srbiji. Žena koja nije u braku smatra se manje vrednom i zato se one trude da očuvaju brak po svaku cenu.
– Kada ih pitate zašto to trpe većina će reći zbog dece, da bi živela sa oba roditelja. Ali to je velika zabluda jer sva istraživanja pokazuju da se nasilje prenosi na decu. Devojčice biraju za partnere nasilnike, a dečaci nastavljaju da budu nasilni kao i njihovi očevi. Živeći u takvoj porodici, oni stvaraju sliku da je nasilje sastavni deo partnerskog odnosa, da je to nešto sasvim normalno. Mnoga deca iz takvih porodica imaju zdravstvenih problema, loš uspeh u školi, slabo su prilagođena u društvu, nasilna su prema vršnjacima, odlaze u kriminal ili drogu. Iz iskustva mogu da kažem da su nam se u početku žene žalile na muževe, a kasnije se te iste žale na sinove ili nam dolaze partnerke njihovih sinova, komentariše Simić.
Ona dodaje da su žrtve nasilja u većini slučajeva finansijski zavisne od nasilnika i to je jedan od razloga što ostaju u takvom odnosu. Ipak, ističe da to nije odlučujući faktor jer su u Oazu sigurnosti dolazile i visoko obrazovane žene koje su ipak odlučile da ostanu. To objašnjava činjenicom da žene koje dugo trpe nasilje u potpunosti izgube samopouzdanje i zbog toga je najvažnije da se ona osnaži. Bitnu ulogu u tome igra podrška primarne porodice, roditelja, braće, sestara, da ona zna da će je neko podržati.
Iskustvo je pokazalo da žene iz grada više prijavljuju nasilje nego one koje žive na selu, jer su im institucije nedostupne.
– One nemaju informaciju kome mogu da se obrate, ko može da im pomogne i zato ostaju i trpe. To su uglavnom žene koje žive od poljoprivrede. Žive u domaćinstvu čiji je vlasnik muž ili svekar. Ona radi od jutra do sutra, mora da se brine za baštu, stoku, stare, decu i sve muškarce u kući, pa tek onda za sebe. Nema vremena da misli na svoje zdravlje. Kod starijih i srednjih generacija žena na selu je normalno da ona za sve pita muža, ako hoće da ide kod svojih roditelja ili joj je potreban novac da nešto kupi.
Iako u društvu postoji mišljenje da smo se odmakli od takvog patrijarhalnog uređenja, naša sagovornica objašnjava da u poslednje vreme u Oazu sigurnosti dolaze mlade devojke od 17, 18 godina kojima partneri odlučuju šta će da obuku ili kakvu će frizuru da imaju, određuju im gde će da idu i kako da se ponašaju. Zbog toga je bitno govoriti o nasilju, da bi devojke videle da se to dešava i drugima, da bi prijavile i da bi država sankcionisala takvo ponašanje.
– Veoma me pogađa kada posle 20 godina borbe žena dođe kod nas i kaže da nije dobro primljena u policiji ili Centru za socijalni rad. U tim momentima pomislim da ništa nismo uradili. Razumem radnike u tim institucijama, oni imaju mnogo posla, a rad sa žrtvom nasilja zahteva mnogo strpljena i posvećenosti. Ne smete vi da odgovarate umesto žrtve, da je savetuje ili joj sugerišete, da joj postavljate zatvorena pitanja. Osnovno je da ona stekne poverenje u vas, da se otvori i da priča. Jer ona je možda godinama trpela nasilje i sada kada se osnažila da o tome govori, ako naiđe na loš tretman i vrati se nasilniku, ona se više neće javiti, zaključuje Simić.
Veliki problem kod institucija je što su njihovi radnici skloni da žrtvu procenjuju, da je osuđuju, a to je naročito izraženo u sudskim postupcima. Žrtva je tada suočena sa nasilnikom i njegovim advokatom koji nastoji da je omalovaži i diskredituje. Koristi sve moguće tehnike da nju prikaže kao lošu majku i domaćicu, kako bi svog klijenta pokazao kao čoveka koji je godinama morao da trpi takvu ženu. U tim uslovima i kazne koje određuju sudovi su veoma blage. Uglavnom se radi o uslovnim kaznama koje u suštini nasilnicima ništa ne znače.
autorka Violeta Glišić
“Tekst je napravljen uz finansijsku pomoć Evropske unije u okviru Programa Solidarno za prava svih – podrška braniteljima ljudskih prava u lokalnim sredinama 2021/2022. koji realizuje tim Solidarno za prava svih. Za njegovu sadržinu isključivo je odgovorno udruženje Res Publika i njegova sadržina nužno ne izražava stavove Evropske unije niti članova tima Solidarno za prava svih.“
