– Filozofija onoga za šta se zalažemo je samostalni život, da sami donosimo odluke, pravimo izbore i imamo kontrolu nad svojim životom, da smo odgovorni za njega. Osobe sa invaliditetom moraju da budu uključenje u donošenje odluka koje se njih tiču, u monitoring donošenja akcionih planova, jer i donosioci odluka ne mogu sve da znaju. Treba im skrenuti pažnju i pomoći da društvo u kome živimo za nas postane zajednica ravnopravnog učešća koja nam pruža jednake mogućnosti, ističe doktorka Milena Stojanović, predsednica kragujevačkog Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom.
Ona je, nažalost, na svojoj koži iskusila sa kakvim problemima, predrasudama i diskriminacijom se u našoj zemlji susreću osobe sa invaliditetom, (OSI) budući da se od 11. godine bori sa neuro-mišićnom distrofijom. Stanje joj se značajno pogoršalo kada je, posle preloma noge 2002. godine, postala korisnik invalidskih kolica. Iako, objašnjava, njena bolest na početku nije bila previše progresivna, ceo život se suočavala sa nekom vrstom invaliditeta, a budući da je završila medicinu imala je prilično jasnu sliku svoje budućnosti.
– Kako je bolest napredovala sve više sam postajala zavisna od drugih ljudi. Zbog toga sam i poželela da nešto promenim u svojoj sredini. Na televiziji sam videla emisiju u kojoj je Gordana Rajkov, prva osoba sa invaliditetom koja je postala narodna poslanica, govorila o svom životu. U njoj sam prepoznala sebe i svoju budućnost. U to vreme sam slučajno srela i svog bivšeg pacijenta koji je, u međuvremenu, zbog amputacije ekstremiteta, postao korisnik invalidskih kolica. Sa njim je bio jedan mlad čovek i oni su želeli da idu u lokalnu samoupravu i da govore o svom položaju. Oni su me inspirisali da krenem sa njima i tako smo došli na ideju da osnujemo Centar, objašnjava Stojanović.
Od tada je prošlo 12 godina, a naša sagovornica je život posvetila poboljšanju položaja osoba sa invaliditetom. Ističe da se mnogo toga promenilo, ali u praksi je ipak to nedovoljno.
– Na papiru, deklarativno, svi smo mi jednaki. Srbija je još 2006. godine donela Zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom, tri godine pre nego što je donet opšti Zakon o zabrani diskriminacije. Međutim, praksa nas demantuje. Veoma teško ostvarujemo svoja prava koja neosporno imamo i koja nam se priznaju. Čim izađemo iz kuća ili stanova suočavamo se prvo sa fizičkim barijerama. Slepe i slabovide osobe imaju prepreke u kretanju i još veći problem u prijemu informacija na dostupnom materijalu. Gluve i nagluve osobe, takođe, imaju problem u komunikacije jer je malo znakovnih prevodilaca i tumača.
Pored fizičkih prepreka, osobe sa invaliditetom, po rečima naše sagovornice, imaju velike probleme u obrazovanju, jer mnogi završe ili uopšte i ne završe samo osnovnu školu. To za sobom povlači i probleme prilikom zapošljavanja, pošto nemaju potrebna znanja i veštine. Online poslovi su osobama sa invaliditetom otvorili nove mogućnosti, ali je ta oblast još uvek nedovoljno iskorišćena. Ni oni, a ni poslodavci još uvek ne prepoznaju benefite takvog angažovanja. Takođe, institucije i komisije koje su zadužene za kategorizaciju invaliditeta, često ih proglašavaju radno nesposobnima, iako bi oni uz mala prilagođavanja mogli da obavljaju različite poslove.
U manjim sredinama na ove probleme nadovezuju se i predrasude, pa tako porodice često od javnosti kriju svog člana, naročito ukoliko se radi o osobi sa intelektualnim smetnjama. Druga krajnost je kada su porodice previše zaštitnički nastrojene prema njima. Nijedna od ovih krajnosti nije dobra jer slabi osobu sa invaliditetom. Ukoliko se ona previše navikne na podršku porodice, kada odraste i treba samostalno da donosi odluke za to neće biti sposobna.
Doktorka Stojanović objašnjava da se u većinskoj populaciji njihove potrebe često opisuju kao posebne potrebe i ističe da je to veoma pogrešno. Potrebe OSI su potrebe svih ljudi, samo što ih oni zadovoljavaju na specifičan način. Zbog toga Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom nastoji da široj društvenoj zajednici objasni da njihove korisnike ne treba žaliti, ne treba ih sažaljevati, što ljudi veoma često rade, i smatrati da oni ništa ne mogu samostalno da urade. Mogu mnogo toga ako dobiju adekvatnu podršku zajednice.
– Osobe sa invaliditetom moraju mnogo da rade na sebi, na jačanju svojih kapaciteta. U okviru Centra radimo na psiho-socijalnoj podršci. Imamo formirane grupe i razmenjujemo iskustva. Mnogo znači kada čujete iskustva nekoga ko je već prolazio kroz slične probleme sa kojima ste vi sada suočeni. Trudimo se da mlade podstaknemo da izađu u društvo, da se uključe, jer kada ste prisutni u svojoj okolini i kada ljudi vide vaše probleme, oni će pokušati da ih otklone. Treba stvoriti uslove da se u društvo uključe deca i mladi sa invaiditetom jer što smo vidljiviji, veća je šansa da svoj položaj unapredimo, ističe Stojanović.
Kao krunu rada u Centru ona navodi uvođenje usluge personalnog asistenta koja u evropskim zemljama postoji već 40 godina. Centar je 2014. godine sproveo zagovaračku akciju koja je rezultirala time da grad Kragujevac iz budžeta počne da izdvaja sredstva za uslugu peronalnog asistenta. Sredstva su izdvajana prvo projektno, da bi krajem 2018. godine ta usluga ušla u Odluku o socijalnoj zaštiti.
Trenutno na teritoriji Kragujevca osam osoba sa invaliditetom koristi usluge personalne asistencije koja im praktično omogućava da svoj život uređuju onako kako njima odgovara. Centar je, takođe, jedino udruženje osoba sa invaliditetom koje ima licencu na lokalu za pružanje ove usluge.
Sredstva koja se izdvajaju, ipak, nisu dovoljna da zadovolje postojeće potrebe jer još četvoro potencijalnih korisnika ove usluge se nalazi na listi čekanja.
– Ako znamo da Čačak finansira 20 personalnih asistenata, Niš 40, a Beograd 80, jasno je da je za grad veličine Kragujevca 8 asistenata nedovoljno. Takođe, velika je potreba za uslugom Pomoć u kući, za čije sprovođenje je licenciran Centar za razvoj usluga socijalne zaštite “Kneginja Ljubica”, čiji je osnivač Grad. Njihov rad je prilično ograničen zabranom zapošljavanja, pa je veliki broj korisnika na čekanju. Nemamo druge licencirane ustanove. Zato je potrebno jačati kapacitete i podsticati organizacije civilnog društva da se licenciraju kao pružaoci usluga.
Osim usluga socijalne zaštite Stojanović smatra da je neophodno raditi i na tome da ustanove i institucije postanu pristupačne za osobe sa invaliditetom. Izuzev zgrade Skupštine grada, sve ostale gradske insitucije, uključujući Centar za socijalni rad, Nacionalnu službu za zaošljavanje, PIO fond, MUP su potpuno nepristupačne za osobe sa invaliditetom. Većina pošti, apoteka i prodavnica, hotela, obrazovnih ustanova, takođe, nisu prilagođene. Zbog toga naša sagovornica smatra da je neophodno raditi na osvešćivanju kako većinske populacije, tako i OSI, kako bi se omogućila njihova inkluzija u lokalne zajednice.
autorka Violeta Glišić
“Tekst je napravljen uz finansijsku pomoć Evropske unije u okviru Programa Solidarno za prava svih – podrška braniteljima ljudskih prava u lokalnim sredinama 2021/2022. koji realizuje tim Solidarno za prava svih. Za njegovu sadržinu isključivo je odgovorno udruženje Res Publika i njegova sadržina nužno ne izražava stavove Evropske unije niti članova tima Solidarno za prava svih.“
