„Januar prošle godine bio je istorijski. Kada su glumice Milena Radulović i Iva Ilinčić izašle u javnost sa svojim iskustvom sa Miroslavom Aleksićem (učiteljem glume, prim.aut.), kao da je pukao neki čir. Nakon toga, javile su se studentkinje FDU-a, a zatim i studentkinje umetničkih fakulteta iz celog regiona i onda su dalje krenule konkretne teme, koje smo u medijima problematizovali. Ne treba izostaviti slučaj Danijele Štajnfeld, bez obzira na epilog kakav je imao, zatim Petnicu i sada pokret #nisamprijavila. On je doneo još nešto, žene su počele da pričaju o sistemiskim slučajevima nasilja, o akušerskom, o ekonomskom nasilju, o mobingu koji trpe na radnom mestu, a rodno je zasnovan“, rekla je Jovana Gligorijević, novinarka nedeljnika Vreme i Insajder TV-a na tribini „Solidarno za prava žena“, organizovanoj u Galeriji SKC-a.
Pravnica Vera Simić iz kragujevačkog udruženja „Oaza sigurnosti“ smatra da je sem toga što se o partnerskom i porodičnom nasilju sve više govori u javnosti, najveći napredak napravljen kada je reč o zakonodavnom okviru. „Usvojeni su zakoni kojima je ta oblast detaljno regulisana, sve nadležne institucije su formirale stručne timove, zaposleni su prošli određene obuke, formalno je sve to zaokruženo. Međutim, u praksi, situacija je potpuno drugačija. Prvo, žena koja je izložena nasilju dugo godina trpi i potrebno je vreme da se ona osnaži i progovori. Od toga kako bude primljena u instituciji kojoj se obrati, zavise njeni dalji koraci. Ukoliko u startu doživi neku neprijatnost, odnosno njena očekivanja ne budu ispunjena, ona će se povući, više nam se neće javiti i rešavaće problem onako kako ona smatra da treba. Iz iskustva, iz prakse ovako govorim. Ono što je najvažnije, sa tim ženama treba imati puno strpljenja, treba razumeti, ne procenjivati i ne osuđivati“, napominje Vera Simić iz „Oaze sigurnosti“, udruženja koje u Kragujevcu od 2008. na razne načine pomaže žrtvama partnerskog i porodičnog nasilja.
Da je puno toga urađeno poslednjih godina, poput izmena Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, uvođenja hitnih mera, dva nova krivična dela, saglasna je i novinarka Jovana Gligorijević, koja napominje da bi trebalo biti oprezan u kritici, jer povuka na institucije i na policiju, može da bude kontraproduktivna. „Praksa jeste neujednačena, ne reaguju isto policijski službenici u dve različite opštine, ali bojim se da bismo prevelikom povikom na institucije, a bez dovoljno objašnjenja zašto dolazi do propusta, mogli da odvratimo žene koje u ovom trenutku razmišljaju da li da prijave nasilje. Kada je reč o talasu #nisamprijavila, treba imati u vidu i da se mnogo tih slučajeva događalo pre 20, 30, 40 godina, kada seksualno nasilje, nasilje nad moleletnicama, žene nisu imale kome da prijave, drugačije je bilo stanje svesti društva i osetljivost na to pitanje.“
Učesnice tribine „Solidarno za prava žena“ napomenule su da se vrlo retko dešava da se prijavi prvi slučaj, već je obično reč o dugogodišnjem nasilju. „U jednom momentu kada se žena uplaši za svoj, život svoje dece ili okoline, tek onda prijavljuje. Nekada se prvo obrati Centru za socijalni rad, nekada policiji, nekada žene pozovu i neku organizaciju koja se time bavi da dobiju više informacija. Najčešće pitaju da li neko može da porazgovara sa nasilnikom, da ga opomene, jer nisu spremne da ulaze u neki postupak, niti da on bude kažnjen. Verovatno je reč o strahu, pošto žena živi sa tim nasilnikom i on je obično plaši, preti joj da će joj oduzeti decu i slično. Institucije su po zakonu obavezne da međusobno sarađuju, da se izveštavaju, razmenjuju informacije i da svaka napravi procenu rizika. Onda se ti slučajevi razmatraju na telu za koordinaciju, u koje su uključeni predstavnici policije, centra za socijalni rad i tužilaštva. Oni se sastaju na 15 dana, rade procenu rizika, koliko je žena ugrožena. Ukoliko je stepen rizika vrlo visok, u mogućnosti smo da ženu izmestimo iz porodice, da joj u prihvatilištu budu pružene sve potrebne usluge. Zatim se dalje procenjuje situacija, ulazi se u postupak, određuju se hitne mere, zabrana prilaska, komuniciranja ili pak udaljavanje iz kuće. Pravi se individualni plan zaštite, a onda se prati njegovo sprovođenje. Žene koje završe u prihavtilištu, sem smeštaja, mogu da dobiju i psihološku, pravnu i određenu ekonomsku pomoć. Mi u Oazi sigurnosti imamo timove za pravnu i psihološku pomoć, a u Centru knjeginja Ljubica postoji i Savetovalište za brak i porodicu i oni, takođe, rade na psihološkom osnaživanju žena, žrtava nasilja“, objasnila je pravnica Vera Simić.
Medijsko izveštavanje o nasilju nad ženama je važan segment ovog problema. Zbog toga je veoma značajan rad grupe „Novinarke protiv nasilja nad ženama“ na „unapređenju izveštavanja, podsticanju etičkog i edukativnog informisanja i doprinosa izgradnji društva koje ne toleriše nasilje“. Jedna od osnivačica, Jovana Gligorijević, učešće u tribini „Soldarno za prava žena“ iskoristila je da pozove novinarke iz Kragujevca da se priključe toj grupi i preuzmu smernice za izveštavanje, koje su izradile, a koje omogućavaju da se zaštite žrtve i spreči njihova retraumatizacija. Slučaj seksualnog nasilja nad polaznicama Istraživačke stanice Petnica, o kome je Gligorijević pisala za Vreme, dokaz je da se o ovoj temi može izveštavati na profesionalan i odgovoran način, tako da javnost sazna sve potrebne informacije, a da žrtve budu zaštićene, ali i da bude ispoštovana prezumpcija nevinosti, kada je o nasilniku reč.
Snimak cele tribine „Soldarno za prava žena“ možete pogledati na našem YouTube kanalu.
“Tribina je organizovana uz finansijsku pomoć Evropske unije u okviru Programa Solidarno za prava svih – podrška braniteljima ljudskih prava u lokalnim sredinama 2021/2022. koji realizuje tim Solidarno za prava svih. Za sadržinu je isključivo odgovorno udruženje Res Publika i ona nužno ne izražava stavove Evropske unije, niti članova tima Solidarno za prava svih.“
