– Kada sam davne 2002. godine počeo da se bavim aktivizmom imali smo poražavajuću situaciju. U Srbiji je svega 0,1 odsto Roma bilo visoko obrazovano. Danas imamo već i doktorande, a romska deca znatno manje napuštaju škole. Najponosniji sam kada deca, koja su bila naši korisnici od predškolskog uzrasta, dođu da nas posete kada upišu fakultet, zahvale nam se na svemu što smo za njih uradili i kažu da to nikada neće zaboraviti. To je suština onoga čime se bavimo, kaže Božidar Nikolić, aktivista i izvršni direktor Obrazovno kulturne zajednice Roma “Romanipen”.
Dvadesetogodišnji rad na unapređenju obrazovanja romske dece obeležili su, kaže, borba sa predrasudama, diskriminacijom, ali i potreba za konstantnim učenjem, napredovanjem i neformalnim obrazovanjem.
– Ljudi kod nas još uvek imaju neki otklon i nerazumevanje prema nevladinim organizacijama, naročito manjinskim i zbog toga smo prošli kroz nešto što se zove dvostruka stigmatizacija. Prvo ste stigmatizovani od strane većinske zajednice kao pripadnik manjinske populacije u kojoj postoji istorijat lošeg obrazovnog statusa. Zatim, ako ulažete u formalno obrazovanje, kao što je radila moja porodica, nastupa stigmatizacija koja dolazi iz sopstvene zajednice. Ako kroz svoj rad još podignete i materijalni status porodice, onda svi počnu drugačije da vas gledaju, objašnjava Nikolić.
On ističe da niko ne vidi pozadinu svega, koliko rada, napora, vremena i odricanja je neko uložio. Koliko vikenda je proveo odvojen od porodice na obukama i treninzima, ulažući u sebe da bi danas mogao da vodi organizaciju koja već 17 godina održava kontinuitet u radu.
U kompleksan problem obrazovanja romske populacije uključio se zajedno sa sadašnjom suprugom još kao student u okviru projekta “Jednake šanse”, koji je sprovodila lokalna romska organizacija. Nikolić objašnjava da su prepoznali jaz između dece iz većinske i romske populacije, koja nemaju adekvatnu podršku u porodici, pre svega zbog lošeg materijalnog statusa, kao i zbog činjenice da njihovi roditelji nisu prepoznavali značaj obrazovanja.
– Kroz istoriju se, nažalost, pokazalo da su romske porodice bile usmerene na nivo preživljavanja, na zanatske i poslove koje im ne nude mogućnost napredovanja. Mali broj porodica je imao sredstva da školuje decu, jer je prioritet bio da se obezbedi hrana i ono što je najosnovnije za preživljavanje. To je tako trajalo decenijama i normalno da se u identitetu Roma izgubila činjenica da je obrazovanje važno. Kada se 2000-tih pokazalo da je stanje izuzetno loše, ne samo u Srbiji, već i u svetu, počeli su da se organizuju programi za osnaživanje porodica. Pre svega kroz rešenje problema stanovanja i zapošljavanja, kako bi se poboljšali osnovni uslovi života, a zatim i zdravstva i obrazovanja. U svim oblastima je moralo da se radi paralelno kako bi stvorili dobru sredinu koja podstiče razvoj deteta.
U tom periodu inkluzija je bila samo reč na papiru, nije postojao uspostavljen sistem koji se bavio zaštitom ljudskih i manjinskih prava, pa smo u osnovnim školama imali učitelje i nastavnike koji nisu bili senzibilisani za prepoznavanje različitosti. Nikolić je tada počeo da radi u okviru obrazovnog sistema kao trener koji je pre svega posvećen prevenciji i prevazilaženju predrasuda i stereotipa prema predstavnicima manjinskih zajednica.
– Počeo sam da radim kao pedagoški asistent za obrazovnu podršku romskim učenicima u okviru jednog pilot projekta. Moram da priznam da je na početku bilo mnogo problema, kako vas sistem prepoznaje, kako nas vide saradnici na nivou škola. Bilo je dosta diskriminatorskog ponašanja. Ono je, pre svega, bilo nesvesno, nije da su ljudi imali potrebu da nekog ponize ili omalovaže, već uvek postoji problem kada je nešto novo i nepoznato, a naročito kada se odnosi na romsku zajednicu.
To je za našeg sagovornika bio prvi korak, koji je dalje uslovio i formiranje organizacije “Romanipen” 2005. godine. Nastanak ove organizacije je, po njegovim rečima, bio odgovor na potrebu, jer je tada postojalo nekoliko društva Roma koje su formirali njihovi stariji sunarodnici. Međutim, oni su uglavnom bili okrenuti organizaciji različitih kulturno-umetničkih programa. Zbog toga je grupa mladih i obrazovanih Roma oformila “Romanipen” i upustila se u borbu zvanu inkluzija.
– Naše društvo je, nažalost, zbog raznih nepogodnosti, a pogotovu ratova postalo etnocentrično. Ljudi su se odvojili od drugih etničkih zajednica. To se najbolje videlo u situacijama kada je trebalo pripadnicima romske populacije omogućiti da se zaposle i da obezbede svoju egzistenciju. Zato smo posegnuli za međunarodnom regulativom i izgradnjom nacionalnih zakona koji su predvideli niz afirmativnih mera. Trebalo je da one podignu obrazovni status kako bi pripadnici romske populacije bili na jednakom polaznom nivou, a zatim se prešlo na zapošljavanje kako bi se oni izdigli iz tog kruga siromaštva.
Rezultati koji “Romanipen” ima iza sebe su ogromni. Sada među njihovim korisnicima već ima nekoliko doktoranada, a samo u ovoj godini podelili su 10 stipendija za romske studente i srednjoškolce. Takođe, prošle godine “Romanipen” je pomogao da se 18-oro dece upiše u celodnevni boravak u okviru kragujevačkih predškolskih ustanova.
Ova organizacija je ujedno i veza između romske populacije i lokalnih i nacionalnih institucija. Pruža im informacije i logistiku kako bi deca dobila mogućnost da iskoriste sve mere koje država već godinama sprovodi prema romskoj zajednici. Pravni savetnici odlaze sa korisnicima u institucije, daju im savete i pomažu da obezbede potrebnu dokumentaciju, dok profesori srednjoškolcima pružaju dodatnu nastavu tokom pripreme za prijemne ispite.
Iako je prezadovoljan učinjenim do sada, Nikolić kaže da kada čovek misli da je na vrhuncu, sledeći korak mora da bude razmišljanje o promeni, šta je to sledeće što će ga učiniti boljim? Pred njim su dva zacrtana cilja. Budući da obrazovanje već “hvata korak” i da svake godine imamo sve više srednjoškolaca i studenata iz romskih zajednica, treba se posvetiti finansijskom i stambenom obezbeđivanju romskih porodica.
Drugi cilj je uključivanje mladih kadrova koji bi trebalo da nastave put koji je organizacija “Romanipen” utabala.
– Oni, pre svega treba da shvate da ništa ne može preko noći. Moraju mnogo da rade, uče i ulažu u sebe. Zatim, treba da imaju energiju, da ih nešto pokrene, da osete konekciju i empatiju prema ljudima kojima treba da pomognu. Ne može sve da se gleda interesno, mnogo stvari se odradi i volonterski, ne može sve da se plati. Ljudi nas vide sada kao organizaciju iza koje već postoje rezultati, projekti, kada nas donatori sami pozivaju da učestvujemo u njihovim programima. To smo godinama gradili i zato nam je cilj da oformimo kadrove koji bi mogli da nastave našim putem, a mi bi im kao stariji članovi bili podrška, zaključuje Nikolić.
autorka Violeta Glišić
“Tekst je napravljen uz finansijsku pomoć Evropske unije u okviru Programa Solidarno za prava svih – podrška braniteljima ljudskih prava u lokalnim sredinama 2021/2022. koji realizuje tim Solidarno za prava svih. Za njegovu sadržinu isključivo je odgovorno udruženje Res Publika i njegova sadržina nužno ne izražava stavove Evropske unije niti članova tima Solidarno za prava svih.“
