Jedino je na čitaocima da sude da li su im ove novine, i ako jesu – koliko, pomogle da bar malo u glavama izfiltriraju smutnju koju je od početka galopiranja korona virusa proizvodilo katastrofalno loše upravljanje ovom zdravstvenom i podjednako društvenom krizom u najširem smislu. U tome je, nažalost, dominantnu ulogu imao državni aparat, što će reći – političari, dok su ljudi iz medicinske struke u donošenju svih odluka, više je nego očigledno, služili za „pokrivanje” povlačenja njihovih poteza.
Na početku ozvaničene pandemije „Kragujevačke” su imale dvostruki hendikep. Prvo, zbog nemanja para novine su sa nedeljnog morale da pređu na dvonedeljno izlaženje, jer nije bilo drugog načina da se smanje veliki troškovi štampanja. Plate zaposlenih i honorarnih saradnika tada su bili misaona imenica. Znači, promena periodike izlaženja bila je iznuđeni potez, mada su svi u redakciji bili svesni da je loš, ali ipak manje loš od jedine druge opcije, a to je bilo gašenje novina.
Drugi hendikep nastao je kada je u Srbiji 15. marta prošle godine uvedeno vanredno stanje i policijski čas za sve građane od osam uveče do pet izjutra, a starijima od 65 godina određen je dvadesetčetvoročasovni kućni pritvor. Među matorcima, prema kojima je A. Vučić iskazao filantropski i milosrdni odnos, štiteći ih od zaraze zabranom da se pomole iz svojih gajbi, bila je olinjala drtina – urednik ovih novina. U isti kavez, na sreću bez nanogica, stavljen je i fotoreporter lista.
Da peh bude veći, i novinari iz omalenog redakcijskog tima svi od reda bili su u ozbiljnim zdravstvenim rizicima ako bi u terenskom radu „zakačili” virus. Od silnog dobra koje su uživali tokom dugogodišnjeg novinarskog rada navukli su razne boleštine. Jedan se tek oporavio od teškog infarkta miokarda, druga koleginica je odavno hronični dijabetičar, treća sa veoma poremećenim radom štitaste žlezde, četvrta sa jakim srčanim aritmijama…
Šta se tada moglo? Ništa drugo nego da novine privremeno ne izlaze. Rad od kuće nije bio moguć, jer novine se ne prave tako što novinar „posmatra svet” kroz prozor svoga doma, to bi bila modifikovana forma kabinetskog u kućno izveštavanje. Da bi se posao radio kako treba, posebno u teškoj epidemijskoj krizi, trebalo je biti na licu mesta – gde se ljudi pregledaju, testiraju, leče, trebalo bi stići do kvalifikovanih sagovornika medicinara, anketirati sugrađane, zaći u svako ćoše gde je i virus zašao… Za „Kragujevačke”, sa opisanim ljudskim potencijalima, to je bila nemoguća misija.
Za novinare „zaražene”, ne kovidom, već profesijom, vreme nerada koje je potrajalao skoro dva meseca stvaralo je osećaj nemoći, inferiornosti, beskorisnosti. Ej, tvoj posao je da prikupiš podatke, da intervjuišeš ljude, da kroz reporterske tekstove čitaocima dočaravaš slike stanja sa svih mesta gde se nešto važno događa, da sve to „pokrivaš” fotografijama, a ti po prinudi nervozno šetaš po davdeset kvadrata tvoje sobe, zevaš u plafon i pomalo u televizor koji ti, uz čast izuzecima, šalje slike Vučića kao „epidemiologa”, „virusologa”, „pulmologa”. Fantastični uslovi da padneš u depresiju.
Vučić: virus više nije kuga
Posle skoro dva meseca „kliničke smrti”, prvi „pandemijski” broj ovih novina izašao je čim je 6. maja ukinuto vanredno stanje u zemlji, uz podsetnik da su 4. marta raspisani parlamentarni, predsednički i lokalni izbori za 26. april, već sutradan su naprednjaci predali izborne liste za sve nivoe vlasti, a onda su klasičnu politiku zamenili politikom korona epidemije.
Podsetili smo da je u vreme proglašenja vanrednog stanja u celoj Srbiji bilo 57 zaraženih, a kada je to stanje ukinuto broj se povećao na 9.791. Zašto smo onda dva meseca bili zatvoreni kao stoka u toru, a onda odjednom pušteni u kretanje i okupljanje bez ograničenja? Odgovor je prost: Vučić je hteo sebi da napravi najbolji ambijent za izbore – sada pomerene za 21. jun, mada su znatno pre tog datuma i Skupština i Vlada Srbije (koju bira Skupština) izgubili legalitet jer im je istekao Ustavom ograničeni četvorogodišnji mandat.
U tom prvom „pandemijskom” broju o „epidemiji, državi i građanima” objavljen je opširan tekst pod naslovom „Ludi i zbunjeni” i zaključnom rečenicom: „U gradovima više niko ne nosi maske, vladari su ukinuli virus. Izgleda kao da se život vraća, ali to je samo privid”. To nije bilo puko novinarsko proročanstvo, već procena ljudi iz struke – lekara koji nisu prihvatali da ih medicini „podučava” pravnik A. V.
Pošto je državnu brigu o zdravlju nacije zamenila izborna kampanja, koja je naprednjacima bila preča od svega, pandemija je postala drugorazredna tema, i politički i medijski. Naravno da ona nije okončana i već tada su počeli da se oglašavaju neki lekari koji su tvrdili da se zvanični podaci o zaraženima i umrlima friziraju. Cilj je bio dvojak: da se napravi „prostor” za što žešći politički marketing vladajućih stranaka, sve do masovnih skupova, a drugo – da se popuštanjem protivepidemioloških mera kod građana proizvede utisak slobode, time što mogu da se okupljaju, odlaze na sportske događaje, 24 sata dnevno, komotno šetaju, jer je stvaranje takvog ambijenta zgodan način da ljudi što je god moguće više formiraju stavove o plemenitoj vlasti koja ih ne drži u stegama. Za izborno raspoloženje glasača to je bilo vrlo bitno, bez obzira što su sve najjače opozicione partije već oglasile izborni bojkot.
Tada je Aleksandar Vučić ekspertski izjavio da „virus više nije kuga”. Znači, izbori mogu da se održe. I održani su 21. juna, naprednjaci su svuda pobedili, što im i nije bilo teško s obzirom na konkurenciju, Vučić je overio novi predsednički mandat, slavilo se, igralo, svirali trubači,
pobednici se grlili i ljubili, bez maski, naravno. Sve su to uživo prenosile njihove televizije.
Ali, ’oćeš vraga. Nije prošlo ni nekoliko dana, a „virus opet postade kuga”. Navodno je preko noći podivljao, a ustvari je „sačekao” da prođu kampanja i izbori, tako su govorili zvanični štimovani podaci. Vlast je pripretila novim uvođenjem policijskog časa i drugih restriktivnih mera, međutim odmah je stigao odgovor građana, 7. jula počeli su masovni protesti, prvo u Beogradu, pa onda i u drugim gradovima, i u Kragujevcu.
Masovne demonstracije ugušene su posle dva-tri dana brutalnom intervencijom policije i njenih vernih pomagača iz okorelih kriminalnih grupa. U njihovoj režiji bile su i provokacije koje su bile okidač za upotrebu suzavca i premlaćivanje ljudi, čak i onih koji u protestima nisu učestvovali.
Takvi događaji u Kragujevcu zabeleženi su i u ovim novinama.
Informacije „na kašičicu”
I tada i sve dok traje pandemija pred redakcijom ovih novina otvarala su se pitanja kako se postaviti, kako raditi u javnom interesu, odnosno za dobro građana. Kako koronu ne podceniti, niti preceniti, kako čitaocima objasniti opasnost od zaraze, a ne izazivati paniku i prekomerni strah kod ljudi, kako ih uz pomoć stručnjaka savetovati da u novim životnim okolnostima sačuvaju psihičko zdravlje…
Trebalo je s pažnjom pratiti i pandemijske nuspojave i posledice koje za veći broj građana mogu biti egzistencijalno važne. Hoće li biti tehnoloških viškova i otpuštanja, kako će se đaci i studenti snaći u učenju „na daljinu”, kako će se ljudi lečiti od drugih bolesti, hoće li izlečeni od kovida imati druge trajne zdravstvene probleme…
Međutim, da bi se realizovao ceo taj set tema bilo je ozbiljnih prepreka. Najveća je postavljena od same države dekretom da su sve informacije o koroni centralizovane i da se distribuiraju „na kašičicu”, dobro izfiltrirane i dozirane po političkim kriterijumima – javnosti će se saopštiti ne što je od vajde za građane, već od koristi režimu. Uz to su relevantni sagovornici, po položajima koje zauzimaju, grubo delili medije sa kojima žele da komuniciraju – na „svoje” i nepodobne, a najupečatljiviji primer za to je direktor Kliničkog centra Kragujevac Predrag Sazdanović. Dok pre nekoliko dana nije uznapredovao do državnog sekretara u Ministrstvu zdravlja , on ni reč nije hteo da kaže novinarima koji ne pripadaju naprednjačkim glasnogovornicima.
Da sve još bude gore, ustanovljeno je pravilo da je jedino direktor KC ovlašćen da daje izjave za javnost, što će reći da su svim lekarima, koji su po stručnim kvalifikacijama bili mnogo upućeniji u kovid tematiku, bukvalno bila „začepljena usta”. Bila su – a i sada su.
Dobra okolnost za kragujevačke medije bila je što se Institut za javno zdravlje izborio za pravo da svakodnevno gradskim sredstvima informisanja elektronski prosleđuje dnevne podatke o broju testiranih građana, broju pozitivnih, onih koji su u izolaciji, a iz bolnice su dobijali i medijima slali samo podatke o broju zaraženih koji su na bolničkom lečenju i broju pacijenata na respiratorima.
Veoma korektan prema novinarima bio je i Dom zdravlja, jer su za izjave i razgovor uvek bili spremni direktor Vasilije Antić i osobe zadužene za odnose s javnošću.
Uz ovaj tekst objavljujemo i kratke izvode iz nekih opširnijih rubrika, zanimljive detalje, a ako sami sebe treba da ocenimo kako su ove novine pisale o kovidu tokom proteklih godinu i po dana – misija je ispunjena, ali ne dovoljno, koliko je realno stanje zahtevalo.
Jeste objektivno – nije istinito
Mereći osnovnim parametrima vrednovanja novinarske prakse, a to su aktuelnost, objektivnost, istinitost i potpunost informacija, prva dva su ispunjena, druga dva tek delimično. S obzirom na periodiku izlaženja, novine naravno nisu mogle da se bave dnevno aktuelnim vestima, jer za njih su zaduženi „brzi” mediji (radio, televizija, portali), već su se trudile da prave analize prethodnih dvonedeljnih zbivanja.
Kada je reč o objektivnosti, nije bilo senzacionalizma, širenja panike i straha, od kada su krenule vakcinacije plasirana su jedino mišljenja stručnjaka koji u njima vide rešenje pandemijske krize, međutim u novinarstvu postoji jedna „klopka” – da sve što je objektivno napisano ne mora da bude i istinito, a evo i kako – na jednom opisnom primeru. Novinar se u tekstu posluži zvaničnim podacima „recimo onima koje svakodnevno objavljuje Ministarstvo zdravlja (brojevi testiranih, zaraženih, umrlih), dakle objektivno prenese vesti iz zvaničnih izvora, a da li su one istovremeno i istinite? Nažalost, nisu. Ispostavilo se da su informacije državnih službi često frizirane, da su brojevi umanjivani po diktatu političara, rečju, da su lažni, neistiniti. Novinar može samo da izrazi sumnju prema takvim podacima, ali s obzirom na dostupnost izvora informacija nije u mogućnosti da ih proverava i ispravlja.
Slična mantra je i sa (ne)potpunim informacijama, a najdrastičniji primer je što nikada nije dat podatak o broju umrlih od korone u Kragujevcu. Tačno je da ovdašnji Klinički centar prima pacijente sa šireg područja Srbije, ali uvek se zna gde je čije prebivalište, svaki grad i opština imaju i matične knjige umrlih, a u lekarskim „kartonima” obavezno se upisuje uzrok smrti.
Nema ni jednog valjanog argumenta koji bi opovrgao da podaci o preminulima od korone nisu u domenu javnog interesa. Pobogu, pa nestali su ljudi čiji je biološki vek prekinuo jedan opaki virus. Kao što se objavljuju vesti o postradalima u elementarnim nepogodama, poplavama, požarima – i ova pandemija je svojevrsna elementarna nepogoda, jer se pokazuje da je priroda opet, bar za neko vreme, moćnija od čoveka.
U takvom ambijentu „Kragujevačke” nisu mogle da budu informativne koliko je bilo potrebno, jer su podaci koji bi davali potpunost novinskim tekstovima bili potpuno centralizovani, a na lokalnom nivou malo dostupni. Ta manjkavost nije mogla da se nadomesti reporterskim izveštajima i dokumentarnim pričama, jer su oni uglavnom prenosili slike stanja, atmosferu u kovid ambulantama, napore medicinskih radnika ili opisivale pojedinačne medicinske slučajeve borbe sa koronom. Manjkavost nisu mogli da ispeglaju ni komentatorski tekstovi, jer su u novinarstvu činjenice osnov svega, a njih niti je bilo dovoljno, niti su bile proverljive one koje su nekako stizale iz zvaničnih izvora.
(Ne)moć profesionalaca
Postoji ona narodna poslovica „što se grbavo rodi – grbavo i umre”. Tako je i u Srbiji epidemija korone na početku dobila „grbu”, kada su je ekscentrični doktori proglasili „za ništa”, a Aleksandar Vučić, udružen s njima, kao lek protiv zaraze „prepisao” čašicu rakije. Od tada imamo loše upravljanje ozbiljnom zdravstvenom i društvenom krizom, po Miloševom modelu „zategni – popusti”, s tim što su i dijagnoze i terapije više određivane prema političkim interesima vlasti. Tako je i danas dok virus ponovo besni, državni krizni štab praktično više i ne postoji, a „grba” se neprestano prebacuje na građane koji se nisu vakcinisali. Kako nisu, pa popili su po čašicu rakije!
U takvom ambijentu realno je mala moć masovnih medija sa profesionalnim pristupom poslu, u koje se ne računaju tabloidi i prorežimske televizije. Oni ne mogu da ispravljaju „grbe” koje pravi državni upravljački sistem, kritike malobrojnih pravih informativnih glasila em imaju nedovoljan domet, em odmah dobijaju etikete izdajnika i državnih neprijatelja. Uz sve to, dosta negativnih efekata proizvode društvene mreže koje, nažalost, polako ali sigurno nadjačavaju uticaj ozbiljnih medija, na nesreću – dezinformativnom snagom.
IZVODI IZ TEKSTOVA
Svako je imao svoje muke
Iz brojnih tekstova koje su ove novine objavile na temu pandemije i „oko nje” izdvajamo nekoliko malih segmenata iz obimnijih tekstova, pre svega one koji su zanimljivi ili ilustrativni za medijsko praćenje zdravstvene i društvene krize koja još traje
Na početku pandemije Jovanka Nikolić, urednica portala „Glas Šumadije” poziva direktora Kliničkog centra Predraga Sazdanovića da ga pita za novosti iz ove ustanove, a on joj uzvraća:
„Pa, kako ste, draga moja Jovanka? Baš sam čekao da mi se javite i samo nastavite da podržavate Klinički centar. Međutim, vi odavno znate da informacije dajemo samo preko Ministarstva zdravlja i sve je kako treba”.
Više nije bilo svrhe pozivati ve-de direktora.
***
Kada su komunalni inspektori kontrolisali kafane u vreme dok im je bio zabranjen rad, u obližnjem selu nailaze na ovakav prizor:
„Vidimo da kafana radi, čuje se galama, ali su vrata zaključana i na prozore navučene zavese. Lupamo na vrata – niko ne otvara. Istovremeno vidimo da kroz sporedni izlaz kulja masa ljudi i odlazi u gazdinu kuću, koja je uz samu kafanu. Malo kasnije i mi prilazimo kući, vidimo gomilu ljudi, a na naše pitanje vlasniku kafane otkud tolika gužva dobijamo odgovor – eto, došli mi neki gosti iz šire familije, jer se dugo nismo videli”, ispričao je jedan od inspektora.
***
Prošle jeseni pisali smo o venčanjima tokom korone, koja se i dalje obavljaju u svečanom salonu Skupštine grada, ali ih je znatno manje. Do kraja septembra 2020. Sklopljen je 251 brak, a u istom periodu prethodne godine pred matičare je stalo 478 parova.
Slično je i sa crkvenim venčanjima. U prvoj polovini 2019. bilo ih je 240, a 2020. samo 47.
Manje je i crkvenih krštenja – 575 u 2020. u odnosu na 794 tokom prethodne godine.
***
Iz Gerontološkog centra, koji je sve vreme bio rizično mesto za širenje korone, „specijalni izveštač” za ove novine bio je Bratislav Slavković Keša, glumac koji je nažalost, letos preminuo. On je obezbeđivao i sagovornike za telefonske komunikacije sa novinarima, kao i fotografije.
U prvom javljanju iz „karantina”, koji je značio da može da se kreće samo po svojoj sobi i do terase, poručio je: „Kada odavde izađem, prvo ću morati ponovo da učim da hodam”.
Drugo javljanje: „Više bih voleo da sam osuđen na kaznu zatvora, onda bih bar znao kada izlazim, a ovo ovde mi deluje kao doživotna rodbija”.
Kada su u Domu svi vakcinisani, vratilo mu se malo optimizma: „Do sada smo izlazili samo na terase, iz soba koje ih imaju. Sada, posle godinu dana, možemo i u dvorište i do kantine na kafu ili sok”.
***
Neuropsihijatar Suzana Perović u intervjuu o mentalnom zdravlju u doba korone poručuje „treba nam oprez, a ne strah” i savetuje građanima:
„Ograničite svoje vreme koje provodite čitajući vesti, objave na društvenim mrežama, kao i bombastične naslove u tabloidima i na internetu, jer to samo povećava iracionalni strah. Tražeći dodatne informacije, uvek očekujemo da ćemo čuti da će biti bolje, ali kada ne čujemo ono što očekujemo, onda se povećava anksioznost preko mere koju možemo da izdržimo.”
***
U oktobru 2020. Udruženje „Zaštitnik preduzetnika i privrednika Srbije” obraća se otvorenim pismom javnosti i vlastima u Srbiji:
„Privatni sektor dostiže kritičnu tačku ekonomske propasti i ona će se odrazizi na stanje u javnom sektoru, kao i na standard društva u celini, pa je neophodno preispitati sadašnje mere zaštite od korona virusa…
…Poverenje u ljude koji odlučuju o našim životima odavno je poljuljano, jer je postalo više nego jasno da su potrebe stanovništva Srbije zanemarene i da se na apele za pomoć, izmene mera i pristupa naplati redovnih dažbina ne odgovara”.
***
U decembru 2020. objavljujemo dnevnik doktora Milana Radovanovića, kardiologa u Kliničkom centru, koji se mesec dana borio za život, pošto je bio zaražen virusom.
Četrnaestog dana lečenja on u dnevniku piše:
„Slutim da mi se bliži najgori ishod. Kolege koje me leče (to kasnije saznajem) na momente plaču dok gledaju moje nalaze”.
Šesnaesti dan:
„Snimak je najgori od početka bolesti, pluća se na njemu gotovo ne uočavaju”.
Devetnaesti dan:
„Prvi put se na snimku uočava blago poboljšanje”.
Dvadeset osmi dan:
„Odlazim kući… Kročim u stan, čini mi se da sam ga napustio ko zna kad, grlim decu, počinjem da plačem i jecajući izgovaram – kako vam je ovde lepo”.
***
Prema zvaničnim podacima Srbija je u samom vrhu po broju kardiovaskularnih bolesti i umiranju od njih, a u julu ove godine 1.207 pacijenata čekalo je na snimanje srca. U kragujevačkom Kliničkom centru na listi čekanja za koronografiju bilo je 373 pacijenta i dužina čekanja je do godinu dana.
U isto vreme na operaciju katarakte na Klinici u Kragujevcu upisano je 660 ljudi, a najduže čeka osoba koja je na listi od januara 2020.
Kragujevac je, nažalost, „šampion” po broju pacijenata koji čekaju na ugradnju veštačkog kuka. „Najstariji” na listi je upisan za operaciju još u oktobru 2018. godine.
***
Krajem januara ove godine direktor Doma zdravlja Vasilije Antić saopštava rezultate istraživanja:
„Kod svakog osmog pacijenta koji je bio hospitalizovan zbog kovida 19 kao trajne posledice ostaju komplikacije na srcu, plućima, bubrezima. Zato je vakcina najbolja zaštita od zaražavanja”.
Istovremeno, Institut „Batut” predstavlja plan imunizacije u Srbiji. Po njemu treba da se vakciniše 50 posto stanovništva u tri faze: prva i druga faza obuhvataju 2,2 miliona stanovnika, a očekuje se odziv 1,15 miliona. U trećoj fazi očekivani odziv je 450 hiljada građana.
autor Miroslav Jovanović
Tekst je nastao u okviru projekta “Za redovno informisanje u vanrednim situacijama: slučaj Kragujevac” koji sprovodi udruženje Res Publika. Ovaj projekat je dobio podršku projekta Vlade Švajcarske „Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom tekstu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.